NOVI PROZNI VOZ

Ratni zločini i zločinci, tu pored nas

 

SRĐAN V. TEŠIN, Kuvarove kletve i druge gadosti, Stubovi kulture, Beograd, 2006

Novi roman Srđana V. Tešina koji je još u fazi nastajanja stipendijom podržala Fondacija „Borislav Pekić“ potvrdio je da ovaj pisac – jedan od najznačajnijih pripovedača mlađe generacije – sa svakom novom knjigom otvara novi svet. Zbog toga bi bilo izlišno ponavljati da je napravio još jedan poetički zaokret, kako smo to već primetili dok smo čitali njegov prethodni (avanturistički) roman „Kroz pustinju i prašinu“. Više nema ni glasa od Maxa Oscara, Kazimira ili Georgija Zecowskog – glavnih junaka prvih Tešinovih knjiga. Od poetike koja se služila lažnom bibliografijom i drugim postmodernističkim literarnim oruđima, ostale su tek senke, poput ponekog lažnog filmskog inserta iz Kronenbergovog dela na početku nove knjige, ili poput sitne programske „laži“ u indeksu pomenutih likova na kraju, gde se Tešin, tek za milimetar, odmiče od surove stvarnosti u koju se ozbiljno zagnjurio, napominjući da se Čobi, čije su ploče jedan od lajtmotiva cele priče, zapravo zove Miroslav Savčić i slično.

Ostao je tu još i poneki paradoks – veoma bitna sitnica u Tešinovom pripovedanju koja je najčešći izvor njegove crne duhovitosti.

A kakvu je to sada „poetiku za jednokratnu upotrebu“ odabrao pisac? U „Kuvarovim kletvama i drugim gadostima“ Srđan V. Tešin sasvim se okrenuo realističkoj, najpre grotesknoj priči koja je konačno pretvorila tajanstveno mesto M. iz ranijih knjiga u onaj toponim na koji smo svi sumnjali: Mokrin, inače rodno mesto pisca koje ipak nećete naći u biografiji!? Posvećujući knjigu senima pokojnog prijatelja Đure Đukanova, jednog od najvećih savremenih vojvođanskih pripovedača, Srđan V. Tešin je donekle već na početku nagovestio u kojim bi se pravcima radnja priče mogla razvijati. A posle prvih stranica – čak i citata s početka u kojima se Slavenka Drakulić (parafraziramo) pita da li dok čitamo o zverstvima možemo da poverujemo da su tako nešto mogli učiniti naši susedi ili rođaci – sve je jasno. Pisac je radnju smestio u zagušljivu provinciju i otvorio obilje tabuiziranih tema koje su u aktuelnoj srpskoj književnosti ostale zanemarene. Radnja se odvija kao zamršeno klupko grotesknih priča čiji krajevi počinju ili se pak završavaju u Mokrinu.

„Glavni junak romana je Pavle, ratni fotograf, i upravo na njegov ravnodušan način – distancirano, a opet fotografski opsceno, voajeristički i hladno – iz poglavlja u poglavlje obračunava se s porodičnom, lokalnom i nacionalnom tradicijom koja se pokazuje kao nesrećno nasleđe prepuno perverzija, trauma i zločina“, izjavio je u jednom intervjuu Tešin. „Tema romana mogla bi da se sažme, čini mi se prilično tačno, u nekoliko reči: to je pokušaj opisivanja morbidnosti banatske ravnice kroz porodičnu sagu i cikličnost istorije. Potmula atmosfera romana protkana je zapletima između strasnih i perverznih likova koji se bore sa sopstvenim i tuđim ravnodušnostima prema zločinima ili sami čine nezamislive zločine. U romanu „Kuvarove kletve i druge gadosti“ pokušao sam da sagledam stvari iz svih uglova i da dopustim svojim junacima da reše zagonetku o zatvaranju kruga zločina“.

Iako je, šaleći se, naravno, pisac najavio da će posle knjige „Kroz pustinju i prašinu“ pisati komedije, dogodilo se nešto sasvim suprotno: on je napisao pravu pravcatu tragediju. Jednostavnu i punu patnju, s obiljem dobro isprofilisanih karaktera koji su svi nesrećni na svoj način. Kada je već o toj tragediji u prozi reč, Tešin je postavio nužno pitanje tragičke krivice koja se prenosi iz prošlosti i tera u propast i one koji to nisu zaslužili. Imamo porodicu sa incestom i zla koja iz toga proističu. Ratne zločine koji se vraćaju poput bumeranga.

Treba imati hrabrosti, pa se uhvatiti ukoštac s tek minulom stvarnošću, što je Tešin odabrao za svoj glavni zadatak. Sve izmisliti, ali i tako izmišljeno locirati u svoje rodno mesto. Onda pripovedati bez cenzure, recimo, o ratnom zločincu koji drži u tegli trofeje – odsečene ruke koje je doneo s hrvatskog ratišta. Ali ne samo o tome! Utkati u priču i sve zločine činjene od početka Drugog svetskog rata na ovamo, ispitati svoju, a ne tuđu krivicu. Takvim izborom teme Srđan V. Tešin je učinio ono što do sada gotovo niko nije. Dirnuo je u tabue, otvorio otvorene rane i zbog toga će se oko „Kuvarovih kletvi“ dići velika prašina (ovog puta bez pustinje), s polemikama koje su, razume se, već počele.

No, ta doza „angažovanosti“, ne bi smela da pokrije umetničku vrednost knjige. Pre svega ne bi smela da zanemari njenu zanatsku besprekornost. Roman je napisan bez greške, lako i brzo, iskusnom rukom, istesanim i kratkim rečenicama, što stvara savršenu simetriju između sadržine i forme. Brzo pripovedanje – sinopsis zla – odgovara škljocanju Pavlovog fotografskog aparata koji je s distance uslikao najveće nevolje svog doba, lutajući po čitavoj planeti. Ovog puta ispucani film razvija njegova napukla duša, tako da efektno pripovedanje u potpunosti dočarava krupni plan nevolje u kojoj glavni junak živi. Obrtanje stranica „Kuvarovih kletvi“ liči na brzo smenjivanje jezivih slajdova koji su tako stvarni, iako ih je Tešin sve redom „izmislio“.

 

Potpis ispod slike: Pustio sam junake da rešavaju zagonetke: Srđan V. Tešin

 

Mića Vujičić 

Danas, subota-nedelja, 11-12. novembar 2006.