Kuvarove kletve i druge gadosti

Srđan V. Tešin, rođen je 1971. godine u Kikindi (Mokrinu), autor osam knjiga prevedenih na nekoliko svetskih jezika, obradovao nas je novom knjigom “Alternativni vodič kroz Vavilon”. Izbor iz deceniju duge esejistike i publicistike načinio je istarski pisac Neven Ušumović. Neke od ovih eseja mogli smo da čitamo i u “Yellow Cabu”. Za Srđana V. Tešina može se napisati da je najpažljivije čitan pisac, jer je za svoje književne kritike više puta sudski odgovarao, a lokalpatriotski đilkoški, samoprepoznati u njegovim romanima, i dalje pozivaju na linč mirnog pisca iz susedstva.

Ivan Pravdić (YC):  Tvoje kolumne i eseji po časopisima su bile čitane i čekane. Zašto si se odlučio da ih objaviš kao klasičku knjigu, i to tvoju prvu knjigu s tvrdim koricama?

Srđan V. Tešin: - Poziv koji mi je uputila zrenjaninska Gradska narodna biblioteka stigao je u pravo vreme: na desetogodišnjicu startovanja kolumne Alternativni vodič kroz Vavilon. Ono što sam znao da neću da radim, jeste da sam vršim odabir tekstova koji će ući u knjigu pa sam pozvao Nevena Ušumovića, istarskog pisca, da umesto mene sačini izbor. Zaboravljajući na trenutak na naše prijateljstvo, on je, strogo ali pravedno, od silesije tekstova odabrao pedesetak za koje smatra da predstavljaju esenciju mog publicističkog rada. Novinski tekstovi obično imaju ograničen rok trajanja, zbog toga sam se dvoumio u vezi sa objavljivanjem ove knjige iako je, ruku na srce, i ranije bilo sličnih izdavačkih ponuda. S obzirom na to da sam počeo da objavljujem dnevnike i autopoetičke tekstove, pri tom ukoričene u tvrdo, vreme je da me prime u dopisne članove SANU.

Zasto si u knjizi otkucao samog sebe?

- Trudio sam se da, pre svega u pričama i romanima, teme postavim tako da budu jasne i razgovetne još iz aviona i da, na koncu, budem što uverljiviji u dokazivanju ideja, a to su, što bi rekao Nenad Veličković,  dva pravila koja treba poštovati kako bi se napisala dobra knjiga. Dodao bih i to da dobre knjige nema bez autorovog pristanka na poligraf. Čitaoci nisu ovce koje pisci mogu da lažu bez posledica. Sve sam im priznao bez uvijanja. Iz perspektive nekoga ko se nalazi na pauzi između dve prozne knjige, ja pišem nefikcionalnu prozu i nonšalantne eseje na najrazličitije književne teme. I to kao pravoverni kampanjac koji za vreme velikog školskog odmora, pred sam čas, radi domaći zadatak.

Kako je to biti proganjan pisac u doba demokratije?

- Ni blizu onoga kako su prolazili pisci koji su živeli u staljinističkoj Rusiji ili nacističkoj Nemačkoj, naravno. Ipak, u gradu u kojem živim, u kojem nema ni D od demokratije, onemogućeno mi je da radim i zaradim, izložen sam sadizmu medija koji bez ustezanja prenose perverzna saopštenja desničarskih stranaka i udruženja, cenzurisan od strane lokalnih moćnika zaduženih za mas-kulturu, propagandu i teleće nogice u saftu pojedenih na račun i u ime građana koji ćute i ne talasaju. Ipak, s obzirom na to da sam dosetljiv poput neuništive trave zubače, ja svako malo niknem na mestu na kojem me ne očekuju. A mogu i da mi pljunu pod prozor. Od njihove pljuvačke samo ću brže da rastem!

Prevođen si na više jezika i predstavljao si svoja dela širom Evrope i preko bare. Iako su tvoje knjige, ako smem da kažem, izuzetne, u srpskim knjižarama i srpskim medijima su nevidljiv? Kako je to moguće?

- A koji je to pisac, a da nije nacionalni radenik koji urla sa bine pred demonstrantima, vidljiv u zemlji Srbiji u kojoj čak ne postoji ni knjižarska mreža? Kako da dopreš do čitaoca kad, recimo, u istočnoj Srbiji, na 200.000 stanovnika nema nijedne knjižare? Komercijalne televizije, uglavnom, nemaju redakciju za kulturu pa nema ni specijalizovanih emisija iz književnosti, a, poznato je, koga nema ne televiziji - taj ne postoji u stvarnosti. Što se tiče štampanih medija, stvar je tu nešto bolja. Ne mogu se požali: svaka moja knjiga bude propraćena kritičkim tekstovima i intervjuima u svim tiražnijim medijima u Srbiji i regionu. Ipak, možda nije stvar do medija što je slika ograničena na svega nekoliko pisaca čiji su likovi poznati široj javnosti. Možda su, prosto rečeno, književnici dosadni, nisu dobar materijal za tok-šoove. Recimo, vršeno je ispitivanje među japanskim gimnazijalcima: pred njih su stavljene izmešane fotografije internacionalnih pop zvezda i savremenih japanskih pesnika. Niko, baš niko od gimnazijalaca nije prepoznao nijednog pesnika, ali su znali ko su Viktorija Bekam, Britni Spirs ili Džastin Timberlejk. Što bi kod nas situacija bila bolja?!

Čitajući tvoju knjigu, a posebno najnoviju, stičemo utisak da si ljut i opasan čovek. Kakav si ti, za pravo, Tešinu?

- Poput antipoda Erika Banane, nezaposleni i marginalizovani smotani cvikeraš u kasnim tridesetim, koji pobesni svaki put kad se politička, ekonomska, akademska, medijska… elita, prema njemu odnosi kao prema majmunu u nameri da ga nahrani plastičnim bananama. A pošto mi se čini da ovo njihovo majmunisanje može da potraje, sve češće režim; toliko sam se izveštio u toj disciplini da bi me trebalo poslati na Olimpijadu. Lako je biti hrabar u zemlji u kojoj većina drži glavu zabodenu u pesak. A ja tvrdim: dovoljno je samo da se osvrneš oko sebe i kažeš naglas šta vidiš, ništa više od toga. To što će se odmah naći oni koji bi ta ti zapuše usta je najmanji problem. Pravi je problem što oni ćutljivi i dobri ljudi sa glavom u pesku ne žele da te čuju. Zato i pišem knjige - jer pametan zapisuje a glup pamti - da ne zaboravim na sve njih…