Nova priča Srđana V. Tešina

U letnjem dvobroju novosadskog časopisa za književnost i teoriju „Polja“ možete pročitatni novu priču Srđana V. Tešina „Vještici ne daj da živi“

Odlomak:

Epilog:
Mrzeo sam babu sa prvog sprata. Što da se lažemo? Ličila je na nepodnošljivu kevu Denija Devita iz filma Baci mamu iz voza. Verujte mi na reč, svakome ko je gledao ovaj film jasno je zašto je moja užasna Momma morala da umre. Valjda je bilo zacrtano, i pre nego što smo kupili stan ispod babinog, da upravo ja postanem njen Oven Lift.
* * *
Zvala se Radinka. Svoje ime nevešto je napisala crvenim flomasterom na poštanskom sandučetu, pored prezimena koje je bilo izgrebano do nečitljivosti, a podrobnija obaveštenja o njoj dobili smo od Ružice, dobrodržeće, pristojno našminkane i uvek doterane penzionerke, koju, začudo, nije krasio i jednako uglađen rečnik. Babuskera je, tvrdila je Ružica, prepodne bila na bensedinima, popodne na rakiji.
- Ludača živi sama, a odavno je skrenula pameću. Šta da ti više pričam, Miki… Sinoć je prosula lavor prljave vode na komšinice koje su se raskokodakale ispod njenog prozora. Jutros je na čistača ulice bacila čašu jogurta. A pre neki dan je decu, dok su se igrala ispred zgrade, gađala pivskim flašama.
Prolazak ispod njenog prozora nosio je sve rizike pretrčavanja ulice pod snajperskom vatrom. Radinka je, izgleda, mogla s lakoćom da pogodi čoveka veknom buđavog hleba čak i ako bi, trčeći u cik-cak, ta pokretna meta naročito pokušavala da izbegne direktan pogodak u glavu. Pitao sam se kako joj je to polazilo za rukom.
- Trebalo bi specijalci da istraže njenu neviđenu veštinu gađanja.
Sprdao sam se sa njom, izazivao time sudbinu, a bolje bi mi bilo da sam ćutao.
Samo dan posle našeg zvaničnog useljenja u novi stan bacila je plastičnu kesu s nekakvim đubretom na tek oprani auto mog šuraka Milenka, štopera nakovačkog „Poleta“. Nismo se valjano ni parkirali ispred zgrade, u nameri da istovarimo svinjsku polutku, kad je Radinka s prozora zafrljačila usranu kesu na krov šurakovog auta. On je odmah, preskačući rasute smrdljive otpatke, utrčao u zgradu. Skrivao sam se iza njegovih širokih leđa dok je zvonio, vikao i besno udarao pesnicama u babina vrata, sve bezuspešno. Nije beštija otvorila, ali je zato uzvratila kontranapadom, počela je da lupa u pod toliko snažno da je moja supruga Milka otad ubeđena da je plafon popucao baš od siline te paklene lupnjave. Ona je i bez komšinice-tlačiteljke mrzela ovu zgradu sa najprljavijim stepeništem u istoriji stanovanja u naselju Mars. Prva pesma koja se začula iz našeg stana bila je Tužna je nedelja. dalje