Pisci iz novina

Piše: Vladislava Gordić Petković

Politika, 30.08.2008. 

Tešin i Pančić spadaju u tip angažovanog kolumniste čiji pogled snajperski krstari po stvarnosti, uveličavajući anomalije, sa željom da se rasformiraju eskadroni sitnih bezakonja i upornih prostakluka koji terorišu svakodnevicu. Ne manje angažovan Randelj u pozi varoškog Montenja divani o ushitima i poniženjima novosadskog potkontinenta.

Predsednik Tadić miriše tek odštampanu knjigu u prostorijama jedne izdavačke kuće; takmičenje u skoku udalj ispred Futoške pijace; pepeo iz urne umešen u kobasice; trafikantkinja savladava provalnika kik-boks zahvatom. Nisu u pitanju kadrovi iz televizijskih priloga, a ni književna uprizorenja svakodnevice. Sve navedeno – od slika javnog života grada do predsednikovog intimnog, skoro detinjeg čina uranjanja u knjigu – sve su to detalji zamrznuti u nedeljnim kolumnama takozvanih „novinskih pisaca”: pisaca na stalnom ili povremenom radu u štampi. Iako su različite poetičke i generacijske pripadnosti, njihov je njuh za taj detalj vredan zamrzavanja toliko sličan da je gotovo nemoguće pogoditi koji je prizor iz prve rečenice opisao Teofil Pančić, koji Marija Knežević, a koje dugujemo Srđanu V. Tešinu i Đorđu Randelju.

Prividno blizak neugodnom kvalifikativu „primenjena književnost” i istinski suprotstavljen trivijalizaciji, novinski žanr kolumne, svežnja „beležaka sa kraja stola”, nastaje kao nepomirljiva opozicija književnoj naraciji. Odbijanje da se iskustvo literarizuje zajednička je odlika nekoliko knjiga kolumni, ma kako se po nakanama i stilu razlikovao Srđan V. Tešin i njegov Alternativni vodič kroz Vavilon (Gradska narodna biblioteka Zrenjanin, 2008) od Knjige utisaka Marije Knežević (Treći trg, 2008). Njihove su knjige izabranih novinskih tekstova objavljivanih u „Građanskom list”u, odnosno „Politici” obimom, ali ne i ambicijom, tanje od višetomnih poduhvata kolumnista „Vremena” i „Dnevnika”, Teofila Pančića i Đorđa Randelja. Pančić je u proteklih sedam godina sedam knjiga sabranih novinskih tekstova objavio (a dve za jesen najavio), dočim je Randelj pravi „podvižnik“ sa kolumnističkim troknjižjem samo u ovoj godini (Priče iz novog veka, Ekser u cipeli, Nedovršena rečenica, Dnevnik – Novine i časopisi, 2008).

Knjiga lokalnog aforističara ritualno bačena kroz prozor voza kao „književno đubrivo”, fotografija atentatora pobožno pohranjena u novčanik lokalnog političara i NIN-ov laureat iz u enciklopedijama nezabeleženog banatskog sela Samoša nisu teme iz književnosti već teme za život. Novinski tekstovi su viši vid ispovedanja i dvostruki obračun sa stvarnošću: oni ne samo da stvarnost kritikuju, nego se i dovijaju da je sačuvaju od literarizacije. Literarizacija doživljenog je u novinskoj kolumni zabranjena, iz sasvim jasnog razloga: kolumna je, kao i esej, svodiva na definiciju koju je nehotice kreirao renesansni filozof Frensis Bejkon kad je svojim Esejima dao alternativni naslov – saveti građanski i moralni.

Tešin, Randelj i Pančić su savetodavci tek donekle: obuzdavajući sebe u iznošenju propisa koliko i opisa, ovi autori ne dozvoljavaju jasno upamćenim utiscima i duboko urezanim sećanjima da se otisnu na okean univerzalija i pretvore u zamagljenu senku na horizontu. Njima je strano nasilje uopštavanja, jer kolumna mora poći od ličnog. Oni pružaju otpor niskim literarnim pobudama: život često hoće i mora da ostane tamo gde jeste, u dimenziji realnog postojanja, tamo gde može i mora da bude građa za komentar, emotivnu reakciju ili posredan, metaforični nauk – ne za roman ili priču.

Novinski esej nastaje u pokušaju da se život sačuva od nepotrebne poetizacije. Kolumne Srđana V. Tešina eksperimentišu sa graničnom prirodom inspiracije: jedinstven lik ili priča može da se predstavi u eseju i romanu, da bude literarni motiv, trač i urbana legenda, upravo kao što Tešin i pokazuje na primeru one nesretne urne čiji se pepeo sipa u kobasice. Tešin i Pančić spadaju u tip angažovanog kolumniste čiji pogled snajperski krstari po stvarnosti, uveličavajući anomalije – ne zato da bi crne mrlje zaklonile svetle horizonte već sa željom da se rasformiraju eskadroni sitnih bezakonja i upornih prostakluka koji terorišu svakodnevicu. Ne manje angažovan Randelj u pozi varoškog Montenja divani, potanko i melanholično, o ushitima i poniženjima novosadskog potkontinenta.

Sva su trojica zaljubljenici Ravnice, a njihova opsesivna vezanost za vojvođanski prostor vodi kristalisanju jednog istog panonskog splina u bitno različitim retortama. Njihove kolumne nisu ni mikro, ni ekspres; nisu letnja kiša od hiljadu i po slovnih znakova koji zabobonjaju po hartiji i rasprše se ni u šta. Pišući kritički a bez agresije, biografski a bez reklamerstva, opušteno a bez nehaja, kolumnistički trojac našao se na granici melanholije i satire, između jasno deklarisanog političkog stava i rasutog tovara ideala. Rasutog čitalaštvu na uvid.

http://www.politika.co.yu/rubrike/Kulturni-dodatak/Pisci-iz-novina.lt.html