Tešin na Festivalu europske kratke priče

Festival europske kratke priče (FEKP), prema oceni medija i stručne javnosti – najcenjeniji i najpopularniji književni festival u Hrvatskoj, već osmu godinu zaredom dovodi najbolje evropske prozne pisce, organizuje prevodilačke radionice, dodeljuje stipendije, spaja autore i izdavače… Ove godine FEKP se, od 31. maja do 5. juna, održava u Zagrebu i Zadru.

Zemlja partner Festivala europske kratke priče ove godine je Irska, a pisci koji će je predstavljati spadaju u red najnagrađivanijih i najcenjenijih predstavnika savremene irske književne scene. Na Festivalu će nastupiti četvoro sjajnih pisaca kratkih priča i jedan pesnik iz Irske: Mary Morrissy, Philip Ó Ceallaigh, Éilís Ní Dhuibhne i Micheál Ó Conghaile.

Među gostima ovogodišnjeg Festivala europske kratke priče su: Rachel Trezise (Vels), László Garaczi (Mađarska), Alex Epstein (Izrael), Samir El-Youssef (UK/Liban), Gonçalo M. Tavares (Portugalija), Cecilia Davidsson (Švedska), Abdelkader Benali (Holandija), Julija Franck (Nemačka) i drugi poznati i manje poznati pisci.

Domaću književnu scenu će predvoditi: Senko Karuza, Zoran Pongrašić, Miroslav Mićanović, Neven Ušumović, Zoran Pilić, Rujana Jeger, Damir Karakaš, Zoran Ferić i drugi.

Kikindski pisac Srđan V. Tešin ove godine je jedini predstavnik književne scene iz regiona.

Jedan od najomiljenijih festivalskih događanja – pored čitanja uživo, razgovora sa piscima, prevoditeljskih radionica i sličnih književnih stvari – svakako jeste program poznat pod nazivom – “Hrvatski pisci kuhaju”. Ove godine u ulozi kuvara nastupaju: Senko Karuza, Zoran Ferić, Ivica Prtenjača i Robert Mlinarec.

Više o programu i autorima može se pronaći na adresi www.festival-price.profil.hr.

Tešin u “Poslastičarskim pričama”

Priča “Tulumbe i smrt” Srđana V. Tešina uvrštena je u tematsku antologiju “Poslastičarske priče” posvećenu pripovetkama o poslastičarnicama koju su priredili proslavljeni pisac David Albahari i multimedijalni umetnik iz Arizone Vladan Mijatović Živojnov.

“Poslastičarske priče” srpskih pisaca

U knjizi “Poslastičarske priče” objavljeno je osamnaest priča savremenih srpskih pripovedača na temu slatkiša. Knjiga, koju su priredili David Albahari i Vladan Mijatović Živojnov, objavljena je u biblioteci “Tema” izdavačke kuće “Arhipelag”.

Zbirka “Poslastičarske priče” prva je u novoj ediciji posvećenoj tematskim antologijama moderne pripovetke, rekao je direktor izdavačke kuće “Arhipelag” Gojko Božović na promociji u Srpskom PEN centru.

Božović je rekao da u pričama, osim kolača, ima i uzvraćenih i neuzvraćenih ljubavi, osveta i tragedija, mitologije malih varoši i političkog ludila u kojima se poslastičarnice pokazuju kao mesta u kojima se ukrštaju stvarni i nestvarni svetovi.

David Albahari izjavio je da se u današnjem vremenu stvari brzo menjanju, a da je jedna od promena lagano nestajanje tradicionalnih poslastičarnica sa kolačima kao što su baklave, alve, šampite, krempite, minjoni, ali i pića kao što su limunada ili boza.

“Takve poslastičarnice su sve ređe, a umesto njih se pojavljuju moderne, koje liče na kafiće u kojima se prodaju kolači za koje je važniji izgled nego ukus, a pije se espreso kafa i koka kola”, rekao je Albahari i istakao da je zbog takve situacije nastala kniga “Poslastičarske priče”, u kojoj istaknuto mesto imaju upravo poslastičarnice i tradicionalni kolači.

“Postojala je opasnost da sve priče budu slične, jer zapravo govore o vrlo nepretencioznoj stvari, ali svi pripovedači su temu poslastičarnica iskoristili da zapravo napišu svoje priče koje govore i o ljubavi, prijateljstvu, porodici, poslu, politici”, rekao je Albahari.

Albahari je dodao da knjiga predstavlja prikaz onog što je trenutno aktuelno i najbolje u savremenoj srpskoj prozi.

U zbirci su pored priča Davida Albaharija i Vladana Živojinova i pripovetke Svetislava Basare, Mihajla Pantića, Ljubice Arsić, Jelene Lengold, Milana Đorđevića, Nenada Jovanovića, Đorđa Jakova, Uglješe Šajtinca, Borivoja Adaševića, Branka Anđića, Vladimira Ćurgus Kazimira, Saše Ilića, Vase Pavkovića, Vuka Rasa, Srđana Tešina, Divne Vuksanović.

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/16/Kultura/22474/%22Poslasti%C4%8Darske+pri%C4%8De%22+srpskih+pisaca+.html

“Poslastičarske priče” u izdanju IK “Arhipelag”

Knjiga “Poslastičarske priče”, koju su priredili David Albahari i Vladan Mijatović Živojnov, objavljena u okviru biblioteke “Tema” Izdavačke kuće (IK) “Arhipelag”, predstavljena je juče u Srpskom PEN centru u Beogradu. Direktor IK “Arhipelag” Gojko Božović rekao je na konferenciji za novinare, a prenosi agencija Beta, da je knjiga “Poslastičarske priče” prva u novoj ediciji posvećenoj tematskim antologijama moderne pripovetke.

Prema njegovim rečima, knjiga donosi 18 priča nekih od vodećih savremenih srpskih pripovedača, među kojima su: Svetislav Basara, Mihajlo Pantić, Ljubica Arsić, Jelena Lengold, Milan Đorđević, Nenad Jovanović, Đorđe Jakov, Uglješa Šajtinac. “Među piscima koji su napisali priče za ovu knjigu jesu i David Albahari i Vladan Živojnov, kao i Borivoje Adašević, Branko Anđić, Vladimir Ćurgus Kazimir, Saša Ilić, Vasa Pavković, Vuk Ras, Srđan Tešin, Divna Vuksanović”, rekao je on.

Božović je dodao da u pričama, osim kolača, ima i uzvraćenih i neuzvraćenih ljubavi, osveta i tragedija, mitologije malih varoši i političkog ludila, a poslastičarnice se pokazuju kao mesta na kojima se ukrštaju stvarni i nestvarni svetovi. David Albahari je rekao da se u današnjem vremenu stvari brzo menjanju, a da je jedna od promena lagano nestajanje tradicionalnih poslastičarnica s kolačima kao što su baklave, alve, šampite, krempite, minjoni, ali i pića kao što su limunada ili boza.

- Takve poslastičarnice su sve ređe, a umesto njih se pojavljuju moderne, koje liče na kafiće u kojima se prodaju kolači za koje je važniji izgled nego ukus, a pije se espreso kafa i koka-kola – rekao je Albahari i još istakao da je zbog takve situacije nastala kniga “Poslastičarske priče”, u kojoj istaknuto mesto imaju upravo poslastičarnice i tradicionalni kolači.

- Postojala je opasnost da sve priče budu slične, jer, zapravo, govore o vrlo nepretencioznoj stvari, ali svi pripovedači su temu poslastičarnica iskoristili da napišu svoje priče koje govore i o ljubavi, prijateljstvu, porodici, poslu, politici – rekao je Albahari i na kraju dodao da knjiga predstavlja prikaz onog što je trenutno aktuelno i najbolje u savremenoj srpskoj prozi.

http://www.gradjanski.co.yu/navigacija.php?vest=31353

Pisci iz novina

Piše: Vladislava Gordić Petković

Politika, 30.08.2008. 

Tešin i Pančić spadaju u tip angažovanog kolumniste čiji pogled snajperski krstari po stvarnosti, uveličavajući anomalije, sa željom da se rasformiraju eskadroni sitnih bezakonja i upornih prostakluka koji terorišu svakodnevicu. Ne manje angažovan Randelj u pozi varoškog Montenja divani o ushitima i poniženjima novosadskog potkontinenta.

Predsednik Tadić miriše tek odštampanu knjigu u prostorijama jedne izdavačke kuće; takmičenje u skoku udalj ispred Futoške pijace; pepeo iz urne umešen u kobasice; trafikantkinja savladava provalnika kik-boks zahvatom. Nisu u pitanju kadrovi iz televizijskih priloga, a ni književna uprizorenja svakodnevice. Sve navedeno – od slika javnog života grada do predsednikovog intimnog, skoro detinjeg čina uranjanja u knjigu – sve su to detalji zamrznuti u nedeljnim kolumnama takozvanih „novinskih pisaca”: pisaca na stalnom ili povremenom radu u štampi. Iako su različite poetičke i generacijske pripadnosti, njihov je njuh za taj detalj vredan zamrzavanja toliko sličan da je gotovo nemoguće pogoditi koji je prizor iz prve rečenice opisao Teofil Pančić, koji Marija Knežević, a koje dugujemo Srđanu V. Tešinu i Đorđu Randelju.

Prividno blizak neugodnom kvalifikativu „primenjena književnost” i istinski suprotstavljen trivijalizaciji, novinski žanr kolumne, svežnja „beležaka sa kraja stola”, nastaje kao nepomirljiva opozicija književnoj naraciji. Odbijanje da se iskustvo literarizuje zajednička je odlika nekoliko knjiga kolumni, ma kako se po nakanama i stilu razlikovao Srđan V. Tešin i njegov Alternativni vodič kroz Vavilon (Gradska narodna biblioteka Zrenjanin, 2008) od Knjige utisaka Marije Knežević (Treći trg, 2008). Njihove su knjige izabranih novinskih tekstova objavljivanih u „Građanskom list”u, odnosno „Politici” obimom, ali ne i ambicijom, tanje od višetomnih poduhvata kolumnista „Vremena” i „Dnevnika”, Teofila Pančića i Đorđa Randelja. Pančić je u proteklih sedam godina sedam knjiga sabranih novinskih tekstova objavio (a dve za jesen najavio), dočim je Randelj pravi „podvižnik“ sa kolumnističkim troknjižjem samo u ovoj godini (Priče iz novog veka, Ekser u cipeli, Nedovršena rečenica, Dnevnik – Novine i časopisi, 2008).

Knjiga lokalnog aforističara ritualno bačena kroz prozor voza kao „književno đubrivo”, fotografija atentatora pobožno pohranjena u novčanik lokalnog političara i NIN-ov laureat iz u enciklopedijama nezabeleženog banatskog sela Samoša nisu teme iz književnosti već teme za život. Novinski tekstovi su viši vid ispovedanja i dvostruki obračun sa stvarnošću: oni ne samo da stvarnost kritikuju, nego se i dovijaju da je sačuvaju od literarizacije. Literarizacija doživljenog je u novinskoj kolumni zabranjena, iz sasvim jasnog razloga: kolumna je, kao i esej, svodiva na definiciju koju je nehotice kreirao renesansni filozof Frensis Bejkon kad je svojim Esejima dao alternativni naslov – saveti građanski i moralni.

Tešin, Randelj i Pančić su savetodavci tek donekle: obuzdavajući sebe u iznošenju propisa koliko i opisa, ovi autori ne dozvoljavaju jasno upamćenim utiscima i duboko urezanim sećanjima da se otisnu na okean univerzalija i pretvore u zamagljenu senku na horizontu. Njima je strano nasilje uopštavanja, jer kolumna mora poći od ličnog. Oni pružaju otpor niskim literarnim pobudama: život često hoće i mora da ostane tamo gde jeste, u dimenziji realnog postojanja, tamo gde može i mora da bude građa za komentar, emotivnu reakciju ili posredan, metaforični nauk – ne za roman ili priču.

Novinski esej nastaje u pokušaju da se život sačuva od nepotrebne poetizacije. Kolumne Srđana V. Tešina eksperimentišu sa graničnom prirodom inspiracije: jedinstven lik ili priča može da se predstavi u eseju i romanu, da bude literarni motiv, trač i urbana legenda, upravo kao što Tešin i pokazuje na primeru one nesretne urne čiji se pepeo sipa u kobasice. Tešin i Pančić spadaju u tip angažovanog kolumniste čiji pogled snajperski krstari po stvarnosti, uveličavajući anomalije – ne zato da bi crne mrlje zaklonile svetle horizonte već sa željom da se rasformiraju eskadroni sitnih bezakonja i upornih prostakluka koji terorišu svakodnevicu. Ne manje angažovan Randelj u pozi varoškog Montenja divani, potanko i melanholično, o ushitima i poniženjima novosadskog potkontinenta.

Sva su trojica zaljubljenici Ravnice, a njihova opsesivna vezanost za vojvođanski prostor vodi kristalisanju jednog istog panonskog splina u bitno različitim retortama. Njihove kolumne nisu ni mikro, ni ekspres; nisu letnja kiša od hiljadu i po slovnih znakova koji zabobonjaju po hartiji i rasprše se ni u šta. Pišući kritički a bez agresije, biografski a bez reklamerstva, opušteno a bez nehaja, kolumnistički trojac našao se na granici melanholije i satire, između jasno deklarisanog političkog stava i rasutog tovara ideala. Rasutog čitalaštvu na uvid.

http://www.politika.co.yu/rubrike/Kulturni-dodatak/Pisci-iz-novina.lt.html

Nova priča Srđana V. Tešina

U letnjem dvobroju novosadskog časopisa za književnost i teoriju “Polja” možete pročitatni novu priču Srđana V. Tešina “Vještici ne daj da živi”

Odlomak:

Epilog:
Mrzeo sam babu sa prvog sprata. Što da se lažemo? Ličila je na nepodnošljivu kevu Denija Devita iz filma Baci mamu iz voza. Verujte mi na reč, svakome ko je gledao ovaj film jasno je zašto je moja užasna Momma morala da umre. Valjda je bilo zacrtano, i pre nego što smo kupili stan ispod babinog, da upravo ja postanem njen Oven Lift.
* * *
Zvala se Radinka. Svoje ime nevešto je napisala crvenim flomasterom na poštanskom sandučetu, pored prezimena koje je bilo izgrebano do nečitljivosti, a podrobnija obaveštenja o njoj dobili smo od Ružice, dobrodržeće, pristojno našminkane i uvek doterane penzionerke, koju, začudo, nije krasio i jednako uglađen rečnik. Babuskera je, tvrdila je Ružica, prepodne bila na bensedinima, popodne na rakiji.
- Ludača živi sama, a odavno je skrenula pameću. Šta da ti više pričam, Miki… Sinoć je prosula lavor prljave vode na komšinice koje su se raskokodakale ispod njenog prozora. Jutros je na čistača ulice bacila čašu jogurta. A pre neki dan je decu, dok su se igrala ispred zgrade, gađala pivskim flašama.
Prolazak ispod njenog prozora nosio je sve rizike pretrčavanja ulice pod snajperskom vatrom. Radinka je, izgleda, mogla s lakoćom da pogodi čoveka veknom buđavog hleba čak i ako bi, trčeći u cik-cak, ta pokretna meta naročito pokušavala da izbegne direktan pogodak u glavu. Pitao sam se kako joj je to polazilo za rukom.
- Trebalo bi specijalci da istraže njenu neviđenu veštinu gađanja.
Sprdao sam se sa njom, izazivao time sudbinu, a bolje bi mi bilo da sam ćutao.
Samo dan posle našeg zvaničnog useljenja u novi stan bacila je plastičnu kesu s nekakvim đubretom na tek oprani auto mog šuraka Milenka, štopera nakovačkog „Poleta“. Nismo se valjano ni parkirali ispred zgrade, u nameri da istovarimo svinjsku polutku, kad je Radinka s prozora zafrljačila usranu kesu na krov šurakovog auta. On je odmah, preskačući rasute smrdljive otpatke, utrčao u zgradu. Skrivao sam se iza njegovih širokih leđa dok je zvonio, vikao i besno udarao pesnicama u babina vrata, sve bezuspešno. Nije beštija otvorila, ali je zato uzvratila kontranapadom, počela je da lupa u pod toliko snažno da je moja supruga Milka otad ubeđena da je plafon popucao baš od siline te paklene lupnjave. Ona je i bez komšinice-tlačiteljke mrzela ovu zgradu sa najprljavijim stepeništem u istoriji stanovanja u naselju Mars. Prva pesma koja se začula iz našeg stana bila je Tužna je nedelja. dalje

Svaki povratak zavičaju ima i jednu nostalgičnu notu

Pobjeda: Ako ste bili klasik srpske književnosti, znači li to da više nijeste u toj književnosti, da ste iz nje “protjerani”?

Mirko Kovač: - Vi nijeste u jednoj književnosti samo po tome koliko ste javno prisutni ili koliko vas zvanično ističu, nego i po onome koliko se o vama kao piscu govori, koliko vas nove generacije koje dolaze “čista srca” u književnost, prihvataju kao svoje nasljeđe. U Beogradu se pojavila jedna nova grupa mladih i darovitih pisaca s kojima sam u kontaktu, čije knjige čitam, prije svega mislim na Sašu Ilića ili Srđana V. Tešina, ali i na druge britke i sjajne esejiste, ponajprije one oko kulturnog dodatka “Beton” u listu “Danas”. [...]

Izvod iz intervjua, 5. jul 2008. godine

Izvor: www.pobjeda.co.me

Drugo izdanje romana “Kroz pustinju i prašinu”

Beogradska izdavačka kuća “Stubovi kulture” nedavno je objavila drugo izdanje avanturističkog romana Srđana V. Tešina “Kroz pustinju i prašinu”. Prvo izdanje premijerno je predstavljeno pre tri godine na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu.

Ovaj roman koji govori odrastanju, o istorijskim, socijalnim, političkim i erotskim avanturama, o gradovima bivše Jugoslavije, Srednje i Istočne Evrope i Mediterana, ali i o svakodnevici i užasima oživljene istorije devedesetih Ministarstvo kulture Republike Srbije je, 2005. godine, otkupilo za sve 173 biblioteke u Srbiji.

Roman je svojevremeno promovisan u Umagu, Beču, Beogradu, Novom Sadu, Kikindi, Petrovcu na Mlavi…

Čini se da je najbolju preporuku za (ponovno) čitanje ovog romana dao Teofil Pančić koji je u nedeljniku “Vreme” napisao: “…iako hard-core Panonac, Tešin razume i oseća mediteranske mirise, boje, prizore: retko se čija proza može tako lako (i jako) namirisati na Jug, poput lavande…”

Knjiga se može kupiti u svim bolje snabdevenim knjižarama u Srbiji.

YellowCab – Prikaz – Srđan V. Tešin: “Alternativni vodič kroz Vavilon”

Pisac koji dokazuje da je i kao novinar moguće pisati o svakodnevnim novinarskim temama na nesvakidašnje nadahnut i poetičan način, toliko drugačiji od one uobičajene savremene žurnalističke nepismenosti i tupavosti, koje vladaju u većini medija. “Ałternativni vodič kroz Vavilon” i jeste zbirka tekstova i kolumni koje je Tešin u prethodnih deset godina objavljivao u “Kikindskim novostima”, “Kikindskim”, “Građanskom listu”, “Yellow Cabu”, “Vremenu” i listu “Danas”. Čovek koji je baš zbog svojih novinskih tekstova često zapadao u konflikte sa tvrdokornim lokalpatriotskim nacionalistima, jedini koji je u Srbiji doživeo da ga i tuže zbog književne kritike, ali uvek najbolji baš u pisanju. Koliko god da je Tešin kao prozaista u svojim ranijim knjigama okrenut mračnim devedesetirn i patriotizmu kao okajavanju sopstvenih grehova, a ne samo veličanju gubitaka – tollko je “Alternativni vodič kroz Vavilon” malo suptilniji zbir esejističkih razmatranja o kulturi ove naše nesrećne sredine.

Okrenut prevashodno tematici književnog stvaralaštva, kroz svakodnevne primere i događaje do kojih je kao novinar dolazio, Tešin nas upoznaje sa apsurdnošću položaja pisaca u današnjoj Srbiji, sa uzaludnošću, nezahvalnošću, ali i magijom koju pisanje može doneti. Književnost nam se ovde ogoljuje do srži, prikazuje sa svim svojim manama i čarolijama, postavlja na mesto koje još od Gutenberga zasluzuje da ima: kao fenomen o čijoj prošlosti i budućnosti uvek vredi raspravljati. Jeste možda sve pomalo vavilonski zbrkano autorovom sveznadarskom težnjom i enciklopedijskim upadicama, ali naša književnost je prosto zaslužila da dobije i jedan ovakav novinarski ogled.

Autor: Vladimir Vujinović

YellowCab, jun 2008.

Pisac se mora boriti protiv zla

U trenutku kada je moj grad odlučio da mu više nisam potreban ni kao pisac ni kao novinar, internet me spasao gladi i siromaštva. Poziv iz „Građanskog lista“ da budem njihov kolumnista stigao je u pravi momenat. Činjenica da sam antitalenat za gomilanje materijalnih dobara samo mi olakšava posao. Onima koji se dobro ožene pisanje romana ide kao podmazano – kaže književnik iz Kikinde Srđan V. Tešin, koji je upravo predstavio najnoviju knjigu „Alternativni vodič kroz Vavilon“.

Knjiga je nastala od kolumni koje ste objavljivali od 1998. godine do danas. Ko je došao na ideju da se ti tekstovi objedine?
- Poziv iz zrenjaninske biblioteke zatekao me nespremnog. Nakon desetogodišnjeg pisanja, tekstova je bilo desetostruko više. Odabrao sam 200, ali nisam uspevao da napravim knjigu jasno definisanih celina. Na predlog urednika Vladimira Arsenića, u pomoć sam pozvao prijatelja Nevena Ušumovića, istarskog književnika. On je surovo odstranio dve trećine mog izbora. Pedeset tri kolumne podelio je u celine, poglavljima dao naslove i napisao pogovor. U neku ruku, ovo je njegova koliko i moja knjiga.

Radili ste u kikindskom Domu omladine, ali su vam 2005. radikali dali otkaz. Posle jednog tvog intervjua splitskom „Feral tribjunu“, optuženi ste da se bavite politikom kako bi poduprli svoj književni rejting.
- To je, naravno, besmislen argument. Posmatrajte stvar logično: da li je za pisca bolje da ga čitaju svi odreda ili da ga bojkotuje i prezire ovdašnji veliki korpus nacionalističke i politički radikalne čitalačke publike? U stvari, treba pitati: da li je ignorantski odnos lokalnih vlastodržaca prema meni politički obojen? Zbog čega za četiri godine nisam prisutan ni u jednom od tri njihova medija, osim kada me napadaju i čitaju stranačka saopštenja o mom javnom i privatnom životu? Teško da bilo ko od njih ima predstavu o tome šta znači imati književni ili bilo kakav drugi rejting.

Mora li pisac da bude politički angažovan?
- Ništa se ne mora osim umreti. Tomas Man, Ginter Gras, Hajnrih Bel, Česlav Miloš, Albert Kami, Žan Pol Sartr, Aleksandar Solženjicin, Orhan Pamuk, Mario Vargas Ljosa, Ivo Andrić, Miroslav Krleža, Svetislav Basara, Vida Ognjenović… Svi su imali ili imaju politički angažman. Što bi se reklo – kombinacija političke svesti, umetničke kreativnosti i moralnog integriteta može da bude samo dobar primer budućim generacijama. Zato pisci, kao javni radnici, moraju da imaju politički angažman.

O tome pišete i u najnovijoj knjizi?
O našim književno-političkim nastranostima pisao sam u „Alternativnom vodiču kroz Vavilon“. Smatram da u društvu u kome se na sve strane ugrožavaju i krše građanska prava i slobode, čovek, samim tim i pisac, ne sme svojim nečinjenjem da doprinosi još većem zlu. Ako se pod političkim angažmanom jednog pisca podrazumeva i njegova borba za demokratizaciju društva, onda on ne sme da stoji po strani.

Neki kritičari kažu da pišete o temama o kojima drugi ne smeju javno da govore. Smatrate li sebe hrabrim?
- Malo me zbunjuje takvo određenje onoga što radim u književnosti. „Alternativni vodič kroz Vavilon“ kritika ocenjuje kao beskompromisnu i hrabru knjigu, a ja se, zapravo, samo držim filozofske maksime: „Drag mi je Platon, ali mi je draža istina“! Kao da je istina u Srbiji eskluzivna stvar. Šta znači biti hrabar u zemlji u kojoj većina drži glave u pesku.

Jedan ste od pokretača časopisa „Severni bunker“ i onlajn magazina „Plastelin“. Kakva je njihova sudbina?
- Nažalost, pripremljeni broj „Severnog bunkera“, u kojem su naši poznati književni kritičari pokušavali da odgovore na pitanje „Da li je bilo smene književne generacije u Srbiji?“ i u kojem je i izbor iz proznog stvaralaštva istarskih pisaca, čeka na objavljivanje već godinu dana. Da smo ga na geštetneru štampali – već bi izašao. Lokalna nerazumna politika i ovog puta je umešala svoje prste. „Plastelin“ je volonterska firma, mnogo jeftinija i lakša za održavanje i izlaziće na radost internetske publike.

Nova knjiga
Urednik „Stubova kulture“ Peđa Marković od Nove godine me upozorava da je dedlajn za predaju rukopisa moje nove zbirke priča „Ima li života na Marsu?“ odavno prošao. Posle 10 godina, napokon ću na jesen objaviti i drugu zbirku pripovedaka. Jedna od priča već se našla u antologijskom izboru poslastičarskih priča Davida Albaharija.

Izvor: Blic

Iskrena i hrabra knjiga

Klikni za veću sliku

Kikindske novine: Alternativni vodič kroz Vavilon

Klikni za veću sliku

Yellow Cab intervju – Pametan zapisuje, a glup pamti

Srđan V. Tešin, rođen je 1971. godine u Kikindi (Mokrinu), autor osam knjiga prevedenih na nekoliko svetskih jezika, obradovao nas je novom knjigom “Alternativni vodič kroz Vavilon”. Izbor iz deceniju duge esejistike i publicistike načinio je istarski pisac Neven Ušumović. Neke od ovih eseja mogli smo da čitamo i u “Yellow Cabu”. Za Srđana V. Tešina može se napisati da je najpažljivije čitan pisac, jer je za svoje književne kritike više puta sudski odgovarao, a lokalpatriotski đilkoški, samoprepoznati u njegovim romanima, i dalje pozivaju na linč mirnog pisca iz susedstva.

Ivan Pravdić (YC):  Tvoje kolumne i eseji po časopisima su bile čitane i čekane. Zašto si se odlučio da ih objaviš kao klasičku knjigu, i to tvoju prvu knjigu s tvrdim koricama?

Srđan V. Tešin: – Poziv koji mi je uputila zrenjaninska Gradska narodna biblioteka stigao je u pravo vreme: na desetogodišnjicu startovanja kolumne Alternativni vodič kroz Vavilon. Ono što sam znao da neću da radim, jeste da sam vršim odabir tekstova koji će ući u knjigu pa sam pozvao Nevena Ušumovića, istarskog pisca, da umesto mene sačini izbor. Zaboravljajući na trenutak na naše prijateljstvo, on je, strogo ali pravedno, od silesije tekstova odabrao pedesetak za koje smatra da predstavljaju esenciju mog publicističkog rada. Novinski tekstovi obično imaju ograničen rok trajanja, zbog toga sam se dvoumio u vezi sa objavljivanjem ove knjige iako je, ruku na srce, i ranije bilo sličnih izdavačkih ponuda. S obzirom na to da sam počeo da objavljujem dnevnike i autopoetičke tekstove, pri tom ukoričene u tvrdo, vreme je da me prime u dopisne članove SANU.

Zasto si u knjizi otkucao samog sebe?

- Trudio sam se da, pre svega u pričama i romanima, teme postavim tako da budu jasne i razgovetne još iz aviona i da, na koncu, budem što uverljiviji u dokazivanju ideja, a to su, što bi rekao Nenad Veličković,  dva pravila koja treba poštovati kako bi se napisala dobra knjiga. Dodao bih i to da dobre knjige nema bez autorovog pristanka na poligraf. Čitaoci nisu ovce koje pisci mogu da lažu bez posledica. Sve sam im priznao bez uvijanja. Iz perspektive nekoga ko se nalazi na pauzi između dve prozne knjige, ja pišem nefikcionalnu prozu i nonšalantne eseje na najrazličitije književne teme. I to kao pravoverni kampanjac koji za vreme velikog školskog odmora, pred sam čas, radi domaći zadatak.

Kako je to biti proganjan pisac u doba demokratije?

- Ni blizu onoga kako su prolazili pisci koji su živeli u staljinističkoj Rusiji ili nacističkoj Nemačkoj, naravno. Ipak, u gradu u kojem živim, u kojem nema ni D od demokratije, onemogućeno mi je da radim i zaradim, izložen sam sadizmu medija koji bez ustezanja prenose perverzna saopštenja desničarskih stranaka i udruženja, cenzurisan od strane lokalnih moćnika zaduženih za mas-kulturu, propagandu i teleće nogice u saftu pojedenih na račun i u ime građana koji ćute i ne talasaju. Ipak, s obzirom na to da sam dosetljiv poput neuništive trave zubače, ja svako malo niknem na mestu na kojem me ne očekuju. A mogu i da mi pljunu pod prozor. Od njihove pljuvačke samo ću brže da rastem!

Prevođen si na više jezika i predstavljao si svoja dela širom Evrope i preko bare. Iako su tvoje knjige, ako smem da kažem, izuzetne, u srpskim knjižarama i srpskim medijima su nevidljiv? Kako je to moguće?

- A koji je to pisac, a da nije nacionalni radenik koji urla sa bine pred demonstrantima, vidljiv u zemlji Srbiji u kojoj čak ne postoji ni knjižarska mreža? Kako da dopreš do čitaoca kad, recimo, u istočnoj Srbiji, na 200.000 stanovnika nema nijedne knjižare? Komercijalne televizije, uglavnom, nemaju redakciju za kulturu pa nema ni specijalizovanih emisija iz književnosti, a, poznato je, koga nema ne televiziji – taj ne postoji u stvarnosti. Što se tiče štampanih medija, stvar je tu nešto bolja. Ne mogu se požali: svaka moja knjiga bude propraćena kritičkim tekstovima i intervjuima u svim tiražnijim medijima u Srbiji i regionu. Ipak, možda nije stvar do medija što je slika ograničena na svega nekoliko pisaca čiji su likovi poznati široj javnosti. Možda su, prosto rečeno, književnici dosadni, nisu dobar materijal za tok-šoove. Recimo, vršeno je ispitivanje među japanskim gimnazijalcima: pred njih su stavljene izmešane fotografije internacionalnih pop zvezda i savremenih japanskih pesnika. Niko, baš niko od gimnazijalaca nije prepoznao nijednog pesnika, ali su znali ko su Viktorija Bekam, Britni Spirs ili Džastin Timberlejk. Što bi kod nas situacija bila bolja?!

Čitajući tvoju knjigu, a posebno najnoviju, stičemo utisak da si ljut i opasan čovek. Kakav si ti, za pravo, Tešinu?

- Poput antipoda Erika Banane, nezaposleni i marginalizovani smotani cvikeraš u kasnim tridesetim, koji pobesni svaki put kad se politička, ekonomska, akademska, medijska… elita, prema njemu odnosi kao prema majmunu u nameri da ga nahrani plastičnim bananama. A pošto mi se čini da ovo njihovo majmunisanje može da potraje, sve češće režim; toliko sam se izveštio u toj disciplini da bi me trebalo poslati na Olimpijadu. Lako je biti hrabar u zemlji u kojoj većina drži glavu zabodenu u pesak. A ja tvrdim: dovoljno je samo da se osvrneš oko sebe i kažeš naglas šta vidiš, ništa više od toga. To što će se odmah naći oni koji bi ta ti zapuše usta je najmanji problem. Pravi je problem što oni ćutljivi i dobri ljudi sa glavom u pesku ne žele da te čuju. Zato i pišem knjige – jer pametan zapisuje a glup pamti – da ne zaboravim na sve njih…

Video: Metropolis, RTS – Drugi program

Raspored promocija u maju

Četvrtak, 8. maj 2008
Narodna biblioteka “Jovan Popović” KIKINDA
19,00 – Predstavljanje knjige: Srđana Tešina, Alternativni vodič kroz Vavilon
Učestvuju: Jasmina Vrbavac i autor

Četvrtak, 15. maj 2008
Gradska narodna biblioteka “Žarko Zrenjanin” ZRENJANIN
19,00 – Predstavljanje knjige: Srđana Tešina, Alternativni vodič kroz Vavilon
Učestvuju: Vladimir Arsenić i autor

Četvrtak, 22. maj 2008 – Ciklus Promotivni program
Kulturni centar Beograda – BEOGRAD
12,00 – Predstavljanje knjige: Srđana Tešina, Alternativni vodič kroz Vavilon
Učestvuju: Ivan Pravdić i autor

Knjiga o onome što se danas dešava

Zbirka tekstova, eseja i kolumni Srđana V. Tešina, pod imenom Alternativni vodič kroz Vavilon (Gradska biblioteka “Žarko Zrenjanin”, Zrenjanin, 2008), promovisana je sredinom sedmice u novosadskom Radio kafeu (Miletićeva 45). U pitanju su tekstovi pisani od 1998. do 2008. godine za Kikindske, Yellow Cab, Građanski list (…) i povremeno za Vreme i Danas.
– Izbor od 53 teksta načinio je pisac iz Umaga Neven Usumović, koji je imao zadatak da od 200 ponuđenih odabere one koji vrede. Za deset godina pisanja, tu se stvorilo na tone tekstova i ja sam potpuno svestan da je jedan deo za “jednokratnu upotrebu”. Ne spadam u one pisce koji smatraju da je svaka reč koja izađe iz mene vredna. Većina ovih tekstova se bavi književnošću, a kako su pisani za novine, držao sam se tema koje su aktuelne. Proučavao sam regionalnu i domaću književnu scenu, pa tako ova knjiga može biti neka vrsta književnog dnevnika – kaže Tešin, dodajući da je jedan od najboljih proizvoda Srbije upravo književnost.
Prema rečima Uglješe Šajtinca, Alternativni vodič… knjiga je koja govori o onome što se danas dešava, ali bez ikakve vulgarizacije. “Tešin je od filozofije uzeo sve što je literarno i poetsko, a od literature je uzeo sve što je filozofsko. On je doziran i vrlo umeren, trezvenjak koji vas ili postidi ili motiviše, a istovremeno na fini način i sugeriše šta je ono što treba pročitati”, rekao je u Radio kafeu Šajtinac.
Književnik i novinar Srđan V. Tešin rođen je 1971. Od 1996. godine do danas objavio je osam knjiga. Dobitnik je prestižne književne stipendije “Borislav Pekić” za 2004. godinu. Zastupljen je i u domaćim i u stranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Njegova dela prevođena su na engleski, nemački, poljski, makedonski, mađarski i slovenački jezik. Član je srpskog književnog društva, NUNS-a i NDNV-a. Kolumnista je Građanskog lista i urednik onlajn magazina Plastelin.

Izvor: Građanski list 14.04.2008.

Eksluzivni intervju sa Srđanom V. Tešinom povodom nove knjige

RTS – Drugi program
ČETVRTAK, 17. 4.2008.
17:00 Metropolis

TEŠINOV ALTERNATIVNI VODIC KROZ VAVILON

BEOGRAD / ZRENJANIN (SEEcult.org) – Gradska biblioteka “Zarko Zrenjanin” objavila je novu knjigu kikindskog pisca Srdjana V. Tesina “Alternativni vodič kroz Vavilon”, koja obuhvata kolumne, članke i eseje koje je objavljivao od 1998. do 2008. godine.

Rec je o tekstovima za “Kikindske novosti”, “Kikindske”, “YellowCab” i “Gradjanski list”, kao i izbor novinskih tekstova koje je Tesin povremeno pisao za “Vreme” i “Danas”.

Prema navodima Nevena Usumovica, koji je izabrao tekstove i napisao pogovor, Tesinovi tekstovi dovode citaoca pre svega pred vrata odredjene dileme i upozoravaju ga na ono sto od medijske zvezdane prasine isprva nije mogao da sagleda.

Tesin s jedne strane “izbacuje” takozvane insajderske informacije, a s druge siri problematiku i smesta je u medjunarodni, ex-Yu ili istocnoevropski kontekst, ne zaboravljajuci na dominirajucu zapadnu knjizevnu industriju. Time se njegova pozicija kao pisaca, kao i specificna zaostalost srpskog (i generalno stokavskog) knjizevnog pola, spram ostalih zemalja u tranziciji, ocrtava vrlo zivo i visestrano, naveo je Usumovic.

Napominjuci da se Tesin pojavio na srpskoj knjizevnoj sceni sredinom 90-ih i da je imao cvrstu volju da zivi od pisanja, i to u Kikindi, Usumovic je naveo da je time delovao kao neko kome nisu sve na broju.

“Devedesetih su ubrzano propadala sva mirna i “dostojanstvena” utocista za nezne spisateljske duse rasuta po lavirintima socijalistickog administrativnog aparata, sve fondacije na koje se pisac mogao oslanjati, knjizare su bankrotirale, zivotarile biblioteke, a publika je finansijski (i mentalno) dotucena i – zbog rata – svedena na uske nacionalne okvire, pala na minimum”, naveo je Usumovic.

Prema njegovim recima, Tesin je kompetentnost izgradio ostajuci u neprestanom dodiru sa vremenom, insistiranjem na angazovanosti i budnosti. Gotova resenja i kategorije za orijentaciju u postkomunistickom knjizevnom polju i njegovoj medijskoj preartikulaciji ne postoje pritom. Odlika Tesinovog pisanja vise je sposobnost postavljanja relevantnih i aktuelnih pitanja, nego davanje odgovora i zelja za zauzimanjem predvodnicke uloge.

Tesin je autor knjiga “Coated brain / Pohovani mozak” (1996), “Sveto trojstvo Georgija Zecowskog” (1997), “Sjajan naslov za pantomimu” (1997), “Antologija najboljih naslova” (2000), “Kazimir i drugi naslovi” (2003), “Kroz pustinju i prasinu” (2005) i “Kuvarove kletve i druge gadosti” (2006), romana koji prati raspad jedne porodice kroz raspad bivse Jugoslavije.

Za taj roman, u izdanju “Stubova kulture”, dobio je prestiznu knjizevnu stipendiju “Borislav Pekic” za 2004. godinu.

Tesin je prevodjen na engleski, nemacki, poljski, makedonski, madjarski i slovenacki jezik.

Predsednik je i Udruzenja gradjana “Plastelin” i urednik onlajn magazina “Plastelin”, a clan je i redakcije magazina “Rez”.

Kourednik je knjizevnog casopisa “Severni bunker”, a od 1997. godine clan je Udruzenja knjizevnika Kanade (Canadian Authors Association) i Srpskog knjizevnog drustva od 2004. godine, kao i Nezavisnog drustva novinara Vojvodine i Nezavisnog udruzenja novinara Srbije od 2000. godine.

Posted by: seecult.org on Friday, March 21, 2008

Nova knjiga Srđana V. Tešina

Srđan V. Tešin: Alternativni vodič kroz Vavilon

(kolumne, članci i eseji, 1998-2008)

Izbor i pogovor Neven Ušumović

Gradska narodna biblioteka “Žarko Zrenjanin”, Zrenjanin, 2008.

Knjiga “Alternativni vodič kroz Vavilon” predstavlja izbor kolumni koje je Tešin pisao za Kikindske novosti, Kikindske, YellowCab i Građanski list, počev od 1998. godine pa sve do danas, ali i izbor novinskih tekstova koje je povremeno pisao za Vreme i Danas.

Iz pogovora Nevena Ušumovića

Nelagoda (samo)brendiranja

[...] Srđan V. Tešin (1971) pojavljuje se na srpskoj književnoj sceni sredinom devedesetih, dakle, u najgore vrijeme. U doba kada se odvjetnici i liječnici u Srbiji bave raznim marifetlucima ne bi li preživjeli i održali djelić životnog standarda koji su do propasti SFRJ-a samorazumljivo uživali, Tešin sa svojom čvrstom voljom da živi za književnost, i od pisanja – i to u Kikindi – djeluje kao netko kome nisu sve na broju. Devedesetih su ubrzano propadala sva mirna i “dostojanstvena” utočišta za nježne spisateljske duše rasuta po labirintima socijalističkog administrativnog aparata, sve fondacije na koje se pisac mogao oslanjati; knjižare su bankrotirale, životarile knjižnice, a publika je, financijski (i mentalno) dotučena i – zbog rata – svedena na uske nacionalne okvire, pala na minimum. [...] Tešin je kompetentnost izgradio ostajući u neprestanom dodiru s vremenom, insistiranjem na angažiranosti i budnosti. Tešin ne bježi ni od svijeta (ratne) politike, ni od medijske, popularne kulture. Gotova rješenja i kategorije za orijentaciju u postkomunističkom književnom polju i njegovoj medijskoj preartikulaciji ne postoje. Odlika Tešinovog pisanja više je sposobnost postavljanja relevantnih i aktualnih pitanja, nego davanje odgovora i želja za zauzimanjem predvodničke uloge. Čitatelja njegovi tekstovi prije svega dovode pred vrata određene dileme, upozaravaju ga na ono što od medijske zvjezdane prašine isprva nije u mogućnosti sagledati. Tešin s jedne strane “izbacuje” tzv. insiderske informacije, a s druge širi problematiku i smješta je u međunarodni, ex-Yu ili istočnoeuropski kontekst, ne zaboravljajući na dominirajuću zapadnu književnu industriju. Time se njegova pozicija kao pisca, kao i specifična zaostalost srpskog (i generalno štokavskog) književnog polja spram ostalih zemalja u tranziciji, ocrtava vrlo živo i višestrano. [...]

Podivljali putopis – podivljali prikaz Uglješa Šajtinac: “Vok on!”

[...]

 

U putopisima prepoznajemo nagon da se ispriča i zapiše puno životnih “van-književnih” zanimljivosti. Uglavnom smo rasterećeni dočaravanja i zavođenja, ne nalazimo se pred začudnim pripovedačem nego čudom od pisca. Nismo ispod bogomdanog sveznajućeg pripovedača, već sa svim što pisac nosi u sebi, stideo se toga ili hvalisao time. I neće nas masirati raznim verzijama svojih doživljaja u zavisnosti od raspoloženja ili pijanstva. Nego mi otvaramo knjigu. Da ne pominjem mogućnosti žvrljanja i podvlačenja tuđih sećanja, zaustavljanje autora zavrtanjem ušiju.
Kao i u putopisima Kroz pustinju i prašinu sjajnog, a tako suprotno odmerenog vršnjaka Šajtinčevog, Srđana V. Tešina, izvrsno zadovoljstvo pričinjava nam neverovatno gusto tkanje biografskog, intimnog, misaonog i osećajnog. Dopustite mi da podsetim na ovu knjigu: Opreznim i nenametljivim stilom, pisanjem koje se upisuje pod kožu, od čije britkosti možete da se naježite i stidljivošću koja može da nas iskreno nasmeje, Srđan V. Tešin nas majstorski vuče kroz bockavu prašinu sećanja, i vodi nas iznad pustinja uraganskih zaborava. Geografski globalno gledano malenim putovanjima, autor nam pokazuje kolika je stvarna veličina duboke proživljenosti svakog koraka, pogleda i sna. Piščevo intimno postaje ekstremno zanimljivo ne samo zbog čitaočevog urođenog voajerstva, već nas tekstom uči kako da kreativnije i duhovitije sagledavamo život. [...]

 

Autor: Ivan Pravdić

Izvor: Polja

Prikaz Kuvarovih kletvi i drugih gadosti u Bestseleru

Ima pisaca koji jednu knjigu pišu čitav život, dok ima i takvih kao Tešin, koji su u stanju i u jednoj omalenoj knjižici da ispišu još stotinu drugih, monumentalnih. Mlad po godinama, ali već sasvim iskusnog spisateljskog staža, osebujnog umetničkog izraza i talenta već odavno dokazanog kroz sedam objavljenih knjiga, Srđan V. Tešin, u svom najnovijem romanu, anticipira pojam zla sa jednom malom banatskom sredinom. Uprkos džepnom formatu, malom broju stranica i tehničkom skromnošću sa kojom ga je izdavač opskrbio, dokaz da su Kuvarove kletve i druge gadosti velika knjiga kultnih razmera, govori i to što su ga jedan naš scenarista i režiser adaptirali za filmsko platno, pa možda jednom doživi i filmsku premijeru, i to u izvedbi neke strane producentske kuće.

U romanu spoznajemo svu ubitačnost naše palanačke filozofije. Kroz priču o jednoj porodici iz banatskog sela Mokrin, čiji se bizarni članovi prate u višedecenijskom kontinuitetu prividno berićetnog socijalizma, raspada Jugoslavije, ratova i mraka devedesetih, na dubinski način, suočavamo se sa jednim univerzalnim problemom filozofije još od vremena biblijskog Jova: problem ZLA. Odakle ono dolazi, otkud ono u našim životima? Junaci Kuvarovih kletvi kao da se nadmenu ukoličini počinjenih zala i morbidnosti, a gnusobni obrti u radnji su mnogobrojni, pa ih je prosto nemoguće navesti u ovoj maloj recenziji. Čitalac će možda biti u nedoumici da je pred njim klasičan horor žanr, ali nije. Priča je naravno izmišljena, likovi su izmaštani, ali nam se posle čitanja Kuvarovih kletvi, neodoljivo nameće mučna slika o Balkanu, kao stvarnom prostoru kojim su u proteklih pedeset godina zaista vladale groteskne okolnosti i duvali vetrovi mržnje, naseljenom čudovištima a ne ljudima.

Kuvarove kletve i druge gaodsti su me podsetile na Fransiska Goju, na izložbu Kaprićos grafika koja je pre nekoliko godina gostovala u Srbiji. Isti nakazni svet, isti čudovišni likovi čija se ljudskost sasvim izgubila u senci monstrouznosti, ista sredina koja je do te mere poprimila oblik nakaradnosti, da su dovedene u pitanje i same vrednosti na kojima nam počiva civilizacija. Utvare sa Gojinih grafika i Tešinova knjiga sjajno se nadopunjuju. I kod nas i u svetu, na sceni je već uveliko popularisanje nekakvog amoralističkog duha, jedne ničeanske ravnodušnosti na bol, patnju i potrebe drugih. Potrebne su nam priče poput Tešinove, sa jasnom porukom da je problem savremenog sveta, ipak, izgleda, isključivo moralne prirode.

 

Autor: Vladimir Vujinović, “Bestseler”, broj 46, decembar 2007.

Srđan V. Tešin u prevodima

Apokalipsa, revija za preboj v živo kulturo, Izdajatelj: Društvo apokalipsa, Ljubljana, Slovenija, 26-27-28/1999. (Srbska literatura- Uvod v zgodobo antologijskih pretokov; Srđan V. Tešin: Naš prijatelj Kazimir ima majhno tovarno testenin; Prevedel: Goran Gluvić).

Blesok, “Blesok – literature & other arts is the first on-line magazine in Central and Eastern Europe, no. 30, January-February, 2003, Essays, Is a Fairytale a Labyrinth?, Srđan V. Tešin, Translated by Anica Tesin;

http://www.blesok.com.mk/tekst.asp?lang=eng&tekst=491

Блесок, “Блесок – литература и други уметности” е првото интернет списание во Централна и Источна Европа, бр. 30, јануари-февруари, 2003, Есеи, Дали е бајката лавиринт?, Срѓан В. Тешин, Превод: И. Исаковски;

http://www.blesok.com.mk/tekst.asp?lang=mac&tekst=491

Dokumentationsstelle für ost- und mitteleuropäische Literatur, Wien, Österreich (Srđan V. Tešin: Durch Wüste und Staub; Übersetzer: Melica Bešlija)

http://www.doml.at/hp/publikationview.php?key=98

Ha!Art, interdyscyplinarny magazyn kulturno-artystyczny (kwartalnik), Krakow, Polska, 14/2003. (Litkon, Nowa literatura krajow Bylej Jugoslawii – prezentacija, Srđan V. Tešin: Kazimir i inne tytuly – fragmently; [Prevod]: Lukasz Szopa)

Symposion, irodalom művészet tudomány kritika, Szabadka, 2003, 0037-0038. (Srđan V. Tešin: Szúnyogcsípés; Fordította: Orcsik Roland)

Kritičari Danasa o produkciji između dva sajma

Kraj mrtve sezone

 

Između dva Sajma knjiga dovoljno je vremena i za političku, ili društvenu revoluciju, o književnosti da i ne govorimo. [...] Otužan utisak o ovdašnjoj proznoj produkciji kvari tek nekoliko pojava. [...] Tako je, na primer, najbolja knjiga objavljena za prethodni Sajam knjiga, “Kuvarove kletve i druge gadosti” Srđana V. Tešina, na samom Sajmu, ali i mesecima kasnije, doživela priličnu medijsku pažnju – što svakako nije isključiva krivica izdavača, već je pisac “kriv” što je beskompromisno progovorio o nama. A to teško da može da se previdi, čak i u sajamsko-svečarskoj atmosferi koja više nalikuje na Balaševićevo “Al’ se nekad dobro jelo…”.

 

Vladimir Arsenić, Danas, Praznik knjige, 23. oktobar 2007.

Tešin na Sajmu knjiga

Autorski dan Srđana V. Tešina biće upriličen na štandu “Stubova kulture” u četvrtak, 25. oktobra 2007. godine, u periodu od 15 sati do 17 sati.

Sajam knjiga 2007 – YellowCab, anketa

Srđan V. Tešin, pisac: Najveću radost bi mi pričinili Thomas Pinchon, Umberto Eco i Günter Grass kad bi se ove godine pojavili na beogradskom Sajmu knjiga. To bi bili prilika da upoznam pisce koji su izvršili presudan uticaj na moje poimanje književnosti. Potpuno u pinchonovskom maniru bi bilo kada bi se taj tajanstveni autor pojavio baš u jednako misterioznoj Srbiji i rekao: “Ja sam Thomas Pinchon, bu!” Ecov dolazak bi trebalo iskoristiti da nas nauči korisnim stvarima, recimo da nas obavesti o tome kako čitaoci pogubno utiču na pisce. Gras je toliko puta oklevetan u Srbiji da bi mu trebalo o trošku države omogućiti da se lično obrati svojoj književno nedorasloj mesožderskoj braći.

Od Koplanda do generacije miks

Srpska proza i junaci Generacije iks dospeli su, tako, do identične krize identiteta i krize vrednosti različitim putevima. Ono što je za Koplanda noćna mora o jednoobraznosti – robne marke, platne kartice, tržni centri – za Srbiju je san o normalnoj stvarnosti

 

(…) Kod autora šireg generacijskog i poetičkog spektra, kao što su Mileta Prodanović, Igor Marojević, Saša Ilić, Srđan Tešin, Nenad Jovanović i Zoran Penevski, sve je prisutniji multižanrovski model u kome se neselektivno mešaju detektivski roman, urbani ep i ljubavna priča, otkrivanje i tumačenje istorije sa iskustvima zavere i potere, terora i paranoje. Pomenuti srpski generacijski miks bavi se široko shvaćenom istorijskom overdozom: političkom scenom devedesetih ali i Drugim svetskim ratom, istorijskim događajima i njihovim naknadnim promišljanjem, motivisanjem i generisanjem zločina. (…)

Srpski pisci biraju srednji put – između enciklopedijske metanaracije, koja istoriju tretira kao priču, i konzervativnih poetika, koje priču cene samo ako je deo istorije. U romanu Srđana Tešina Kazimir i drugi naslovi profesor Maks Oskar upozorava Kazimira, fabrikanta i pisca, da pazi šta stavlja u knjige, jer “sve to na kraju oživi, a neće samo od sebe da nestane”. Da kod nas, kako kaže Tešin, “ima viška istorije a manjka prostora” potvrđuje i njegovo životno iskustvo. Evo kako izgleda “hiperinflacija događanja” u Beogradu devedesetih koja inspiriše roman Kroz pustinju i prašinu: “Živeo sam u stanu sa makedonskom folk-pevačicom, sa bivšim mužem Lepe Lukić, sa jednim tipom koji je pobegao iz zatvora i jednim koji je tek trebalo da tamo ode”, kaže Tešin u jednom intervjuu. “Onda je došao još i Kusturica da tu snima film.”

Višak istorije, kriza logike i manjak smisla – Koplandu nepoznato iskustvo.

 

Vladislava Gordić-Petković

 

Izvor: http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=37262&lang=2

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji (2006) – Profilisanje kulturnog modela

(…) S obzirom da je srpska književnost tokom devedesetih obeležena dubokim tragom ratnog iskustva, tako da su karakter i brutalnost sukoba u kome se raspala bivša Jugoslavija umnogome odredili senzibilitet književnih dela koja su se bavila tim temama, dajući im vrlo često višak zapaljivog patriotizma, pisci su se nakon toga uglavnom okrenuli svakodnevici. To se ponovilo i u prethodnoj godini. Ako se baci letimičan pogled na romane koji su ušli u najuži izbor za NIN-ovu nagradu – “Most” Zorana Živkovića, “Četiri zida i grad” Zvonka Karanovića, “Emilija Leta” Mirjane Mitrović, “Komo” Srđana Valjarevića i “Uspon i pad Parkinsonove bolesti” Svetislava Basare, jedino Karanovićevi junaci koračaju kroz mizancen satkan od događaja novije istorije. Njegov glavni junak Vladan Mitić – Tatula, svojevremeno student na uglednoj umetničkoj akademiji u Amsterdamu, vraća se 1991. godine u Srbiju, da bi postao žrtva balkanskih ratova iz kojih izlazi kao invalid. Osim ove knjige, prizori ratnih i poratnih zbivnja proviruju još između pasaža romana “Kroz pustinju i prašinu” Srđana Tešina, u kome se klanica devedesetih pretvara u neku vrstu kontrapunkta ušuškanoj mladosti glavnog junaka. (…)

Izvor: http://www.helsinki.org.yu/doc/reports/srp/Izvestaj2006.pdf

Kuvar u Yellow Cab – u

U avgustovskom broju Yellow Cab – a možete pročitati prikaz knjige Kuvarove kletve i druge gadosti. Ovog puta Kuvara je čitao Ivan Bevc.

pdf

Književna periodika na raskršću između štampe i Interneta – On-lajn magazini potisli štampane

Mnogi pisci i izdavači živeli su na državnim jaslama, a kada su bačeni na tržište, nisu se snašli. U takvim okolnostima pojavio se Internet, objašnjava Srđan V. Tešin, urednik elektronskog časopisa Plastelin

BEOGRAD – Mnogi istaknuti pisci prve korake su napravili u književnim časopisima koji su oduvek bili mera vrednosti nečijeg dela. Tih časopisa danas u našoj zemlji ima dovoljno, neki od njih imaju i zavidnu tradiciju, pa ipak njihov tiraž je sve manji. Postavlja se pitanje je li nestala tradicionalna čitalačka publika, ili je možda visoka cena uslovila slabu prodaju, ali već neko vreme fenomen književnih časopisa na Internetu privlači pažnju što zbog svoje autentične elektronske forme, što zbog očigledno već formirane promene načina komunikacije u svetu književnosti. (…)
- Bilo bi jednostavno konstatovati kako pad prodaje knjiga ima isključivo veze sa padom kupovne moći stanovnika u tranzicionim državama kakva je naša, ali problem je dosta složeniji. Mnogi pisci i izdavači živeli su na državnim jaslama i, kada su bačeni na tržište, prosto se nisu snašli. Ta “nova realnost” nikako ne priznaje pisce “očeve nacije”, već samo one čije knjige imaju imaju publiku. U takvim okolnostima pojavio se Internet i sve više književnih časopisa koji objavljuju literaturu na taj način – kaže Srđan V. Tešin, urednik on-lajn književnog magazina Plastelin i književnog portala “Literarni konzorcij”.

Prema rečima Tešina, nema velike razlike u uređivanju štampanog i elektronskog medija, pod uslovom da se urednici povinuju pravilima novinarske profesije. Međutim, on smatra da je neshvatljivo što većina ovdašnjih elektronskih magazina ima potrebu da jednog dana osvane u štampanom izdanju. (…)

S. Jelovac

Izvor: Glas javnosti 24. jul 2007.

Lakše je sa glavom u pesku

Srđan TEŠIN, pisac iz Kikinde

Kao jedan od bivših urednika „Kikindskih“, najkažnjavanijeg medija u Srbiji po Šešeljovom Zakonu o informisanju, mogao bih knjigu da napišem o presudama zbog tzv. duševnih boli, s enormnim odštetnim zahtevima. Isti vampiri nam sišu krv. Biće da je „Feral“ odavno na meti „krvopija“, čije se neverovatne teze mogu pročitati čak i na Wikipediji: „Kritičari zamjeravaju tjedniku da je Feral Tribune list neojugoslavenske provenijencije, usmjeren protiv bilo čega što afirmira hrvatsku samobit i samostalnost,“ piše Srdjan Tešin u svom Dnevniku.

Subota, 16. jun
Nakon povratka iz jutarnje kupovine, u poštanskom sandučetu, pronalazim novi broj književnog časopisa koji izlazi u srpskoj Atini pri instituciji koja je nedavno bila predmet oštrih reakcija u javnosti zbog toga što je njen politički podoban direktor napravio spisak politički nepodobnih književnika. Naivno sam verovao da časopis ipak – što zbog svoje duge tradicije, a što zbog integriteta urednika čije književno delo veoma poštujem – neće biti osramoćen. Onda sam prvo, u nekom od ranijih brojeva, pročitao „paškvilu“ čoveka koji je za vreme Miloševića, u nastupu nacionalističkog zanosa, demonstrativno skinuo višejezičnu tablu sa zgrade Društva književnika Vojvodine, a zatim i literarni sastav njegovog „učenika“ koji se na nekom ekstremističkom forumu zgražavao nad time što se malobrojni ovdašnji pisci bave preispitivanjem prošlosti pa zapisao: „Dosta priče o ratovima, koga to zanima“. Pretpostavljam da je lakše zabosti glavu u pesak.
Iscepao sam iz časopisa priče dvojice svojih vrsnih prijatelja, a raskupusani ostatak sam bacio u kantu za đubre. Kako stvari stoje, književnici koji bi trebalo da budu lustrirani, ne zbog toga što su napisali bespredmetno glupe knjige, već zbog toga što su kršili ljudska prava ili su svim srcem podsticali druge da ih krše, predstavljaju, nažalost, prepoznatljiv srpski književni brend.

Nedelja, 17. jun
Isti onaj teča Jordan, kog Vujica Rešin Tucić pominje u pesmi „Stanovao sam u Beogradu“, a ja u romanu „Kroz pustinju i prašinu“, imao je običaj da kaže da mu je, čak i kad mu pokipi mleko na šporetu, za sve u životu kriv Slobodan Milošević. Možda će delovati surovo ovo što ću reći, ali pošto sam veliki poštovalac i praktikant tečine životne filozofije, vest da je uhapšen Miloševićev general, Vlastimir Đorđević, me je iskreno obradovala. Ručak u tazbini mi je podjednako prijao.
Fudbalsku utakmicu između omladinaca Srbije i Engleske posmatrao sam tek jednim okom, a na drugo sam dremao. Potpuno sam se razbudio tek kada je komentator utakmice preveo ono što je zvanični spiker na stadionu rekao. On je opomenuo navijače Srbije da je to takmičenje namenjeno svim nacijama i zamolio ih da prestanu da se ponašaju necivilizovano. S druge strane, Englezi su rekli laku noć fer-pleju kada su postigli pogodak krajnje nesportskim potezom. Da sam bio u publici i da sam navijač, vikao bih: „Ua, sudija!“ Nikako ne razumem one koji skandiraju prostačke rasističke parole. Prestaću da gledam fudbal, majke mi.

Ponedeljak, 18. jun
Voleo bih da sam kolumni, koju sam pisao za novosadski „Građanski list“, dao naslov „Što je Hrvatska bez Ferala?“, ali ga je već iskoristila Ines Šaškor za dnevnik koji je vodila za ovaj Radio. Svom tekstu sam dao naslov: „Ovaj vampir uvek sve pokvari“. Osim vrtoglavog duga za PDV, „Feralu“ probleme zadaju i sudske presude, ali i tržište oglasa. Kao jedan od bivših urednika „Kikindskih“, najkažnjavanijeg medija u Srbiji po Šešeljovom Zakonu o informisanju, mogao bih knjigu da napišem o presudama zbog tzv. duševnih boli, s enormnim odštetnim zahtevima. Isti vampiri nam sišu krv. Biće da je „Feral“ odavno na meti „krvopija“, čije se neverovatne teze mogu pročitati čak i na Wikipediji: „Kritičari zamjeravaju tjedniku da je Feral Tribune list neojugoslavenske provenijencije, usmjeren protiv bilo čega što afirmira hrvatsku samobit i samostalnost.“ Eto, nedavno, nakon što sam dao intervju za „Feral“, srpski radikali izdali su saopštenje u kome su se, kao, zblanuto pitali kako sam mogao da ofiram njihovu mudru politiku u inostranstvu. Nisam pridavao veliku važnost njihovom lupetanju, ali sad bih, iznerviran zbog srpskih i hrvatskih gluposti, mogao da citiram Miju Aleksića iz „Maratonaca“: „Ali, gospodo, malo ste se zajebali! Nas dvojica smo neuništivi! Ko na nas krene iz mesta je najebo!

Utorak, 19. jun
Stižem u Beograd na snimanje emisije iz kulture za državnu televiziju, taman toliko pre da imam vremena da na miru popijem kafu i pročitam jutarnje novine. Sa urednicom emisije Jasminom Vrbavac i rediteljem Markom Šotrom čekam pred zaključanim vratima kafane „Ptica“, u kojoj treba da snimamo emisiju. Konobar se pojavljuje nešto pre Teofila Pančića. Kamera – ide, ton – ide. „Da li je bilo smene književnih generacija u Srbiji?“, pita nas Jasmina. „Ma fućka mi se za književne generacije, ne verujem ni u kakvu vrstu kolektivizma“, kaže Teofil. Ja sam umereniji u odgovorima, ali mislim slično. U gradskom autobusu, Teofil mi oduševljeno prepričava utiske iz Istre. „U avgustu ćemo moja draga i ja ponovo u Umag“, kažem. U restoranu „Sunce“ sedim sa rediteljima Želimirom Gvardiolom i Dejanom Kraljačićem. Smišljamo pakleni plan u vezi sa ekranizacijom mog romana „Kuvarove kletve i druge gadosti“, ali o tome zasad – pssst! Brkatog vozača kikindskog Autoprevoza nazvali su Kenedi, iako na Džej-ef-keja ne liči ni malo. Kad smo ušli u kikindski atar prestali smo da slušamo rok muziku i prešaltovali se na turbo-folk. Normalno jer Kenedi i ja smo se vratili kući.

Sreda, 20. jun
Ceo dan pripremam priloge za novi broj „Reza“. Radoslav Petković, čiji će feljton ići u ovom mesečniku, piše mi: „Sve ono što je Platon pre dva i po milenijuma prigovarao pismu, danas se vraća u raspravi oko kompjutera i kukanja na modernu tehnologiju. Potpuno se zaboravlja da je i samo pismo, načini pisanja i izdavanja, čak i pre štampe i Gutenberga, deo tehnološkog razvoja.“ Šta bih ja bio bez moderne tehnologije, recimo – Interneta? „Ukrali i supu i pile iz supe“. To je naslov vesti za koju bih bio uskraćen da nema Interneta. Vest je majstorski napisana, a govori o iskusnom pecarošu Momčilu Ostojiću Moći, koga su opljačkali za sada nepoznati počinioci. „Lopovi su iz kuće odneli tek skuvanu supu i celo pile koje je bilo u supi, dok su šerpu ostavili. Odneli su i četiri kokošija jajeta, pakovanje Aleva paprike (oko 40 grama), zatim paket špageta, četiri korena šargarepe, tri kile praška za veš sa aromom limuna, kilo krastavaca i kilogram dimljene slanine. Zanimljivo je da su Moći Ostojiću pre sedam ili osam godina lopovi ukrali papagaja Boru i jednu jastučnicu. Jastuk su, takođe, ostavili.“ Eto dokle smo kao društvo dogurali kad jedni drugima krademo supu, pa i pile iz supe.

Četvrtak, 21. juni
Još pre jutarnje kafe pronalazi me dopisnik „Kurira“. Želi da proveri vest o krađi supe objavljene na mokrinskom sajtu. Rekoh mu da s tim nemam nikakve veze. Utim mi stiže i es-em-es poruka mokrinskog kneza u kojoj on, ne birajući reči, izražava svoje ogorčenje zbog toga što sam unizio rodno mesto time što sam proširio vest o lopovima-gastronomima. „O Mokrinu ima da se piše samo afirmativno.“ Razmišljam o tome kako i najniži u hijerarhiji vlasti u ovoj zemlji može, kad mu se prohte, da nabija na nos novinarima šta je zapravo njihov posao. „Sajt je sajt, ali Kurir je Kurir“, zaključuje seoski knez. Može biti da je on i u pravu. Ne bi trebalo da vršim veliku nuždu u tanjir iz kog jedem, ali moram da priznam da je sve češće golim okom vidljiv napor „novinara“ koji se svojski trude da učine sve kako bi im se što manje verovalo na reč. Zato mogu da razumem bes mokrinskog kneza koji se uplašio „Kurirove“ moguće nadogradnje vesti u vezi sa krađom famozne pileće supe.

Petak, 22 jun 2007.
Iz jutarnjih vesti saznajem da će nova politika Ministarstva kulture biti da se direktno finansiranje medija iz budžeta potpuno isključi kao mogućnost. Eto, i kikindski radikalski opštinski bilten biće u ponedeljak na aukciji. U vlasništvu imaju dva komada razdrndanog kancelarijskog nameštaja, jedan blic i dvadesetak zaposlenih. Pre nekoliko meseci su briljirali tekstom u kojem su, od reči do reči, preneli saopštenje srpskih radikala povodom mog intervjua „Feralu“. „Književnik u raljama politike“. E, pored vas takvih, vala i neka sam!

izvor