Književna periodika na raskršću između štampe i Interneta – On-lajn magazini potisli štampane

Mnogi pisci i izdavači živeli su na državnim jaslama, a kada su bačeni na tržište, nisu se snašli. U takvim okolnostima pojavio se Internet, objašnjava Srđan V. Tešin, urednik elektronskog časopisa Plastelin

BEOGRAD – Mnogi istaknuti pisci prve korake su napravili u književnim časopisima koji su oduvek bili mera vrednosti nečijeg dela. Tih časopisa danas u našoj zemlji ima dovoljno, neki od njih imaju i zavidnu tradiciju, pa ipak njihov tiraž je sve manji. Postavlja se pitanje je li nestala tradicionalna čitalačka publika, ili je možda visoka cena uslovila slabu prodaju, ali već neko vreme fenomen književnih časopisa na Internetu privlači pažnju što zbog svoje autentične elektronske forme, što zbog očigledno već formirane promene načina komunikacije u svetu književnosti. (…)
- Bilo bi jednostavno konstatovati kako pad prodaje knjiga ima isključivo veze sa padom kupovne moći stanovnika u tranzicionim državama kakva je naša, ali problem je dosta složeniji. Mnogi pisci i izdavači živeli su na državnim jaslama i, kada su bačeni na tržište, prosto se nisu snašli. Ta „nova realnost“ nikako ne priznaje pisce „očeve nacije“, već samo one čije knjige imaju imaju publiku. U takvim okolnostima pojavio se Internet i sve više književnih časopisa koji objavljuju literaturu na taj način – kaže Srđan V. Tešin, urednik on-lajn književnog magazina Plastelin i književnog portala „Literarni konzorcij“.

Prema rečima Tešina, nema velike razlike u uređivanju štampanog i elektronskog medija, pod uslovom da se urednici povinuju pravilima novinarske profesije. Međutim, on smatra da je neshvatljivo što većina ovdašnjih elektronskih magazina ima potrebu da jednog dana osvane u štampanom izdanju. (…)

S. Jelovac

Izvor: Glas javnosti 24. jul 2007.

Lakše je sa glavom u pesku

Srđan TEŠIN, pisac iz Kikinde

Kao jedan od bivših urednika „Kikindskih“, najkažnjavanijeg medija u Srbiji po Šešeljovom Zakonu o informisanju, mogao bih knjigu da napišem o presudama zbog tzv. duševnih boli, s enormnim odštetnim zahtevima. Isti vampiri nam sišu krv. Biće da je „Feral“ odavno na meti „krvopija“, čije se neverovatne teze mogu pročitati čak i na Wikipediji: „Kritičari zamjeravaju tjedniku da je Feral Tribune list neojugoslavenske provenijencije, usmjeren protiv bilo čega što afirmira hrvatsku samobit i samostalnost,“ piše Srdjan Tešin u svom Dnevniku.

Subota, 16. jun
Nakon povratka iz jutarnje kupovine, u poštanskom sandučetu, pronalazim novi broj književnog časopisa koji izlazi u srpskoj Atini pri instituciji koja je nedavno bila predmet oštrih reakcija u javnosti zbog toga što je njen politički podoban direktor napravio spisak politički nepodobnih književnika. Naivno sam verovao da časopis ipak – što zbog svoje duge tradicije, a što zbog integriteta urednika čije književno delo veoma poštujem – neće biti osramoćen. Onda sam prvo, u nekom od ranijih brojeva, pročitao „paškvilu“ čoveka koji je za vreme Miloševića, u nastupu nacionalističkog zanosa, demonstrativno skinuo višejezičnu tablu sa zgrade Društva književnika Vojvodine, a zatim i literarni sastav njegovog „učenika“ koji se na nekom ekstremističkom forumu zgražavao nad time što se malobrojni ovdašnji pisci bave preispitivanjem prošlosti pa zapisao: „Dosta priče o ratovima, koga to zanima“. Pretpostavljam da je lakše zabosti glavu u pesak.
Iscepao sam iz časopisa priče dvojice svojih vrsnih prijatelja, a raskupusani ostatak sam bacio u kantu za đubre. Kako stvari stoje, književnici koji bi trebalo da budu lustrirani, ne zbog toga što su napisali bespredmetno glupe knjige, već zbog toga što su kršili ljudska prava ili su svim srcem podsticali druge da ih krše, predstavljaju, nažalost, prepoznatljiv srpski književni brend.

Nedelja, 17. jun
Isti onaj teča Jordan, kog Vujica Rešin Tucić pominje u pesmi „Stanovao sam u Beogradu“, a ja u romanu „Kroz pustinju i prašinu“, imao je običaj da kaže da mu je, čak i kad mu pokipi mleko na šporetu, za sve u životu kriv Slobodan Milošević. Možda će delovati surovo ovo što ću reći, ali pošto sam veliki poštovalac i praktikant tečine životne filozofije, vest da je uhapšen Miloševićev general, Vlastimir Đorđević, me je iskreno obradovala. Ručak u tazbini mi je podjednako prijao.
Fudbalsku utakmicu između omladinaca Srbije i Engleske posmatrao sam tek jednim okom, a na drugo sam dremao. Potpuno sam se razbudio tek kada je komentator utakmice preveo ono što je zvanični spiker na stadionu rekao. On je opomenuo navijače Srbije da je to takmičenje namenjeno svim nacijama i zamolio ih da prestanu da se ponašaju necivilizovano. S druge strane, Englezi su rekli laku noć fer-pleju kada su postigli pogodak krajnje nesportskim potezom. Da sam bio u publici i da sam navijač, vikao bih: „Ua, sudija!“ Nikako ne razumem one koji skandiraju prostačke rasističke parole. Prestaću da gledam fudbal, majke mi.

Ponedeljak, 18. jun
Voleo bih da sam kolumni, koju sam pisao za novosadski „Građanski list“, dao naslov „Što je Hrvatska bez Ferala?“, ali ga je već iskoristila Ines Šaškor za dnevnik koji je vodila za ovaj Radio. Svom tekstu sam dao naslov: „Ovaj vampir uvek sve pokvari“. Osim vrtoglavog duga za PDV, „Feralu“ probleme zadaju i sudske presude, ali i tržište oglasa. Kao jedan od bivših urednika „Kikindskih“, najkažnjavanijeg medija u Srbiji po Šešeljovom Zakonu o informisanju, mogao bih knjigu da napišem o presudama zbog tzv. duševnih boli, s enormnim odštetnim zahtevima. Isti vampiri nam sišu krv. Biće da je „Feral“ odavno na meti „krvopija“, čije se neverovatne teze mogu pročitati čak i na Wikipediji: „Kritičari zamjeravaju tjedniku da je Feral Tribune list neojugoslavenske provenijencije, usmjeren protiv bilo čega što afirmira hrvatsku samobit i samostalnost.“ Eto, nedavno, nakon što sam dao intervju za „Feral“, srpski radikali izdali su saopštenje u kome su se, kao, zblanuto pitali kako sam mogao da ofiram njihovu mudru politiku u inostranstvu. Nisam pridavao veliku važnost njihovom lupetanju, ali sad bih, iznerviran zbog srpskih i hrvatskih gluposti, mogao da citiram Miju Aleksića iz „Maratonaca“: „Ali, gospodo, malo ste se zajebali! Nas dvojica smo neuništivi! Ko na nas krene iz mesta je najebo!

Utorak, 19. jun
Stižem u Beograd na snimanje emisije iz kulture za državnu televiziju, taman toliko pre da imam vremena da na miru popijem kafu i pročitam jutarnje novine. Sa urednicom emisije Jasminom Vrbavac i rediteljem Markom Šotrom čekam pred zaključanim vratima kafane „Ptica“, u kojoj treba da snimamo emisiju. Konobar se pojavljuje nešto pre Teofila Pančića. Kamera – ide, ton – ide. „Da li je bilo smene književnih generacija u Srbiji?“, pita nas Jasmina. „Ma fućka mi se za književne generacije, ne verujem ni u kakvu vrstu kolektivizma“, kaže Teofil. Ja sam umereniji u odgovorima, ali mislim slično. U gradskom autobusu, Teofil mi oduševljeno prepričava utiske iz Istre. „U avgustu ćemo moja draga i ja ponovo u Umag“, kažem. U restoranu „Sunce“ sedim sa rediteljima Želimirom Gvardiolom i Dejanom Kraljačićem. Smišljamo pakleni plan u vezi sa ekranizacijom mog romana „Kuvarove kletve i druge gadosti“, ali o tome zasad – pssst! Brkatog vozača kikindskog Autoprevoza nazvali su Kenedi, iako na Džej-ef-keja ne liči ni malo. Kad smo ušli u kikindski atar prestali smo da slušamo rok muziku i prešaltovali se na turbo-folk. Normalno jer Kenedi i ja smo se vratili kući.

Sreda, 20. jun
Ceo dan pripremam priloge za novi broj „Reza“. Radoslav Petković, čiji će feljton ići u ovom mesečniku, piše mi: „Sve ono što je Platon pre dva i po milenijuma prigovarao pismu, danas se vraća u raspravi oko kompjutera i kukanja na modernu tehnologiju. Potpuno se zaboravlja da je i samo pismo, načini pisanja i izdavanja, čak i pre štampe i Gutenberga, deo tehnološkog razvoja.“ Šta bih ja bio bez moderne tehnologije, recimo – Interneta? „Ukrali i supu i pile iz supe“. To je naslov vesti za koju bih bio uskraćen da nema Interneta. Vest je majstorski napisana, a govori o iskusnom pecarošu Momčilu Ostojiću Moći, koga su opljačkali za sada nepoznati počinioci. „Lopovi su iz kuće odneli tek skuvanu supu i celo pile koje je bilo u supi, dok su šerpu ostavili. Odneli su i četiri kokošija jajeta, pakovanje Aleva paprike (oko 40 grama), zatim paket špageta, četiri korena šargarepe, tri kile praška za veš sa aromom limuna, kilo krastavaca i kilogram dimljene slanine. Zanimljivo je da su Moći Ostojiću pre sedam ili osam godina lopovi ukrali papagaja Boru i jednu jastučnicu. Jastuk su, takođe, ostavili.“ Eto dokle smo kao društvo dogurali kad jedni drugima krademo supu, pa i pile iz supe.

Četvrtak, 21. juni
Još pre jutarnje kafe pronalazi me dopisnik „Kurira“. Želi da proveri vest o krađi supe objavljene na mokrinskom sajtu. Rekoh mu da s tim nemam nikakve veze. Utim mi stiže i es-em-es poruka mokrinskog kneza u kojoj on, ne birajući reči, izražava svoje ogorčenje zbog toga što sam unizio rodno mesto time što sam proširio vest o lopovima-gastronomima. „O Mokrinu ima da se piše samo afirmativno.“ Razmišljam o tome kako i najniži u hijerarhiji vlasti u ovoj zemlji može, kad mu se prohte, da nabija na nos novinarima šta je zapravo njihov posao. „Sajt je sajt, ali Kurir je Kurir“, zaključuje seoski knez. Može biti da je on i u pravu. Ne bi trebalo da vršim veliku nuždu u tanjir iz kog jedem, ali moram da priznam da je sve češće golim okom vidljiv napor „novinara“ koji se svojski trude da učine sve kako bi im se što manje verovalo na reč. Zato mogu da razumem bes mokrinskog kneza koji se uplašio „Kurirove“ moguće nadogradnje vesti u vezi sa krađom famozne pileće supe.

Petak, 22 jun 2007.
Iz jutarnjih vesti saznajem da će nova politika Ministarstva kulture biti da se direktno finansiranje medija iz budžeta potpuno isključi kao mogućnost. Eto, i kikindski radikalski opštinski bilten biće u ponedeljak na aukciji. U vlasništvu imaju dva komada razdrndanog kancelarijskog nameštaja, jedan blic i dvadesetak zaposlenih. Pre nekoliko meseci su briljirali tekstom u kojem su, od reči do reči, preneli saopštenje srpskih radikala povodom mog intervjua „Feralu“. „Književnik u raljama politike“. E, pored vas takvih, vala i neka sam!

izvor

Jedno somborsko pismo – Ubitačnost naše palanačke filozofije

Srđane,“Kuvarove kletve i druge gadosti“, prva je Vaša knjiga koju sam ja pročitao. Naravno, sada imam veliku želju i da pročitam još nešto od Vas. Način na koji Vi anticipirate pojam Zla sa jednom mikrosredinom, ne zaobilazeći pri tom složene fabularne zaplete, a narativni tok od golemog vremenskog razdoblja smeštajući u tako mali stranični prostor, ne zaboravljajući da iz svakodnevnih životnih sitnica, izvlačite suštinu, zaista su monumentalni i zadivljujući. Meni kao piscu je uvek bio problem da beskrajno granam radnju, i kao Vi, da je oplemenjujem obiljem likova koji će svi tako skladno da se nadograde u svojim odnosima. Zato sam uvek u svojim književnim ostvarenjima bežao u psihologiju, u varljivi svet čovekove unutrašnjosti, u portretisanje ličnosti, a to je sve, kako je to jednom rekao Danilo Kiš – ako niste Dostojevski, veoma opasno. Međutim, svakako da najveća vrednost „Kuvarove kletve“ nije u tehničkoj besprekornosti Vaše minimalističke proze, nego u dubini poruke koja ostaje posle svakog događaja kojeg se Vaše pero dotakne.

„Kuvarove kletve“ su me podsetile na Fransiska Goju, na izložbu njegovih „Kapricos“ grafika koju sam pre dve godine imao prilike da vidim. Isti Nakazni svet, isti čudovišni likovi čija se ljudskost sasvim izgubila u senci monstrouznosti, ista sredina koja je do te mere poprimila oblik Nakaradnosti, da su dovedeni u pitanje i same vrednosti na kojima nam počiva civilizacija. Utvare sa Gojinih grafika i Vaša knjiga, sjajno se nadopunjuju.

Dotakli ste se sučtinskog problema filozofije joč od vremena biblijskog Jova, koje i mene neprestano zaokuplja: problem ZLA. Odakle Ono dolazi, otkud Ono u načim životima? Genijalni ruski režiser Andrej Tarkovski, u svom kultnom filmu „Rubljov“, kaže da se Zlo već toliko isprepletalo sa ljudima da je prestalo biti nezavisna kategorija u vremenu i prostoru, i poprimilo ljudski oblik. Tarkovski je takođe oštroumno primetio da će umetnost postojati dok god postoji i ljudska patnja. U svetu u kojem Blaženstvo bude dostignuto, umetnost neće više biti potrebna.

Hemingvej je rekao da je pravo umetničko delo samo ono koje nešto govori o životu. U Vašem romanu ja sam jasno spoznao svu ubitačnost naše palanačke filozofije. Na sceni je već uveliko popularisanje nekakvog amoralističkog duha, jedne ničeanske ravnodušnosti na bol, patnju i potrebe drugih. Potrebne su nam priče poput Vaše, sa jasnom porukom da je Problem savremenog sveta, ipak, izgleda, isključivo moralne prirode.

Srdačan pozdrav!

Vladimir Vujinović, književnik iz Sombora

PDF knjige Srđana V. Tešina

Premijerno na netu, dve besplatne pdf knjige Srđana V. Tešina.

Pohovani mozak

Antologija najboljih naslova

Antologija najboljih naslova – recenzije 

STRAH OD GRIŽNJE SAVJESTI

SRETEN UGRIČIĆ, SRPSKI PISAC KOJI PROZIVA VLAST ZBOG PORICANJA ZLOČINA I BIJEGA OD ODGOVORNOSTI, A ČIJA JE NOVA KNJIGA „UVOD U ASTRONOMIJU“ GOTOVO POSVE PREŠUĆENA

Feral Tribune: – Genealogiju srpske proze na prelazu iz XX. u XXI. vek opisali ste kao konverziju dihotomije soc-realizam – soc-estetizam u nac-realizam – nac-estetizam. Ko su nac-realisti, a ko nac-estetisti u srpskoj književnosti? Kakva je njihova uloga u kreiranju dominantnog kulturnog modela?

Sreten Ugričić:- Pre svega, ovde se ne radi o tome ko je pisac, a ko nije, nego o tome koga sve mašina srpskog low budget i low moral spektakla proizvodi u pisca, a koga ne. Tamo gde je najveća tišina, tamo bih preporučio da se traga za pravim piscima.

 

Feral Tribune: – A od ovih koji nam se do bola nameću?

Sreten Ugričić:- Nacionalistički realisti su stara garda koja se još ne da i uporno objavljuje: Ćosić, Kapor, Milovan Vitezović, Radoslav Bratić, Mića Danojlić, Mladen Markov, Dragoslav Mihajlović, Dobrilo Nikolić. A nacionalistički estetisti bili bi: Pavić, Beli Marković, Goran Petrović, Miro Vuksanović. Onda imamo dodatno i realiste naredne generacije, koji nisu nacionalisti, ali su ipak realisti: rani Arsenijević, Vidojković, Mika Pantić, Srđan Valjarević, Nišlije Ćirić i Karanović,… Taj je realizam forma tradicionalističkog duha, bez obzira što se bavi urbanim zavičajem, a ne više ruralnim.

 

Feral Tribune: – Ah, ali zavičaj beznadežno ostaje zavičaj.

Sreten Ugričić:- Mentalitet beznadežno ostaje mentalitet, sentiment beznadežno ostaje sentiment, scenografija beznadežno ostaje scenografija.

 

Feral Tribune: – Pa šta biste onda Vi preporučili iz aktuelne prozne produkcije?

Sreten Ugričić:- Dva najbolja romana iz prošle godine, ubedljivo, poetički i tematski bukvalno savremeni, živi, zdravi, pravi pravcati, alive and kicking, pun pogodak pravo u centar, to su „Kuvarove kletve i druge gadosti“ Tešina i „Izlaženje“ Barbi Marković.

 

Autor: Tomislav MARKOVIĆ (Feral Tribune, Split)

18. travnja 2007.

Izvor: http://feral.mediaturtle.com/look/weekly1/article.tpl?IdLanguage=7&IdPublication=1&NrArticle=15747&NrIssue=1126&NrSection=15

Drugi Regionalni susret pisaca

UŽICE – Drugi Regionalni susret pisaca iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije, pod nazivom „Na pola puta“, biće održan u Užicu od sutra do 27. aprila.

Naziv susreta potekao je od toga što je Užice geografski tačno na polovini razdaljine između Beograda i Sarajeva.

Domaćini susreta su Gimnazija, Ekonomska i Umetnička škola i osnovne škole „Dušan Jerković“ i „Nada Matić“. Najavljeno je učešće osmoro pisaca iz regiona: Lamije Begagić i Nenada Veličkovića iz Sarajeva, Predraga Lučića i Borisa Dežulovića iz Splita, Vide Ognjenović, Milene Bogavac i Miodraga Raičevića iz Beograda i Srđana Tešina iz Kikinde.
Gosti užičkih gimnazijalaca biće i devet učenika Druge sarajevske gimnazije.

Pisci će u Užicu tokom redovne nastave učenicima održati časove književnosti i družiće se s njima uz svoja dela. Cilj susreta je uspostavljanje direktnih veza pisaca iz regiona i približavanje književnosti učenicima. Projekat „Na pola puta“ finansijski je pomogla užička opština, a zasluge za njegovo održavanje posebno pripadaju profesorima Gimnazije Ružici Marjanović, Gordani Danilović i Mileni Smiljanić.

 

Glas javnosti, Nedelja 22. 04. 2007.

KUVAROVE KLETVE U DOMU KULTURE STUDENTSKI GRAD

Najnoviji roman pisca i novinara Srđana V. Tešina „Kuvarove kletve i druge gadosti“ (Stubovi kulture, 2006) biće predstavljen večeras u Maloj sali Doma kulture Studentski grad, sa početkom u 19 sati. Roman za čije je pisanje 2004. Tešin dobio prestižnu stipendiju „Borislav Pekić“, našao se ove godine i u širem izboru za Ninovu nagradu. U njemu Tešin preispituje demone ljubavi i zločina u istoriji, ali i u svakodnevici običnog banatskog sveta. Razapeti između strasti i perverzije, junaci romana postaju zločinci, ravnodušni na tuđu patnju i na svoja zlodela. „Kuvarove kletve i druge gadosti“ je porodični roman, ali i snažna društvena kritika i psihološki triler nesvakidašnje snage. O knjizi govore Slobodan Vladušić i autor. Tešin je zastupljen u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti, prevođen na engleski, nemački, poljski, makedonski, mađarski i slovenački jezik. Koordinator je LITKON (Literarni Konzorcij – Mreža za diseminaciju književnosti jugoistočne Evrope) za Srbiju i učesnik Kongresa LITKONA (Hrvatska i BIH), Evropskih književnih susreta Andre Malro (BIH) i festivala SWITCH (Balkan Eneter: Festival kontrasta; Srbija). Kourednik je književnog časopisa Severni bunker i urednik onlajn magazina plastelin.com. Tešinova sedma knjiga, „Kuvarove kletve i druge gadosti“, predstavljena je krajem prošle godine u Beču, kao i na mini-turneji u Hrvatskoj.

 

M. J.

 

Izvor: http://www.danas.co.yu/

KUVAROVE KLETVE I DRUGE GADOSTI u Beogradu

Dom kulture Studentski grad, Bul.AVNOJA 179, 11070 Novi Beograd

Tel 26 91 442, Fax 31 93 889, www.dksg.co.yu

Najava:

 Četvrtak, 12. april u 19 sati, Mala sala

Predstavljanje romana KUVAROVE KLETVE I DRUGE GADOSTI Srđana V. Tešina

Govore: Slobodan Vladušić i autor

 

Promocija nove knjige Srđana V. Tešina u Zrenjaninu

Nova knjiga mladog spisatelja Srđana V. Tešina “Kuvarove kletve i druge gadosti“ predstavljena je nedavno zrenjaninskoj publici, na posećenoj promociji organizovanoj u pozorišnom klubu “Zeleno zvono“. O autoru i njegovom novom romanu ljubiteljima literature govorili su, književni kritičar i urednik Gojko Božović i zrenjaninski književnik i dramaturg Uglješa Šajtinac, sve uz poruku sa početka besede “Ne menjajte kanal, na dobrom ste mestu“.

- Ovo je knjiga u kojoj možemo da prepoznamo nešto od sebe i drugih, metafora nove evropske književnosti, po usredsređenosti, prisutnosti na više načina, po oblikovanju prepoznatljivog sveta – govorio je, pored ostalog, Božović o novom Tešinovom književnom radu. – U njoj nalazimo modernistički, pomalo avangardni duh, etičku subverzivnost i priču o iskustvu jedne generacije, o posvećenosti koja nikoga ne štedi. Ono što je tabu, to je za Tešina priča koja sa mnogo snage osvetljava niz problemskih pitanja. To je storija brza i efikasna, puna dinamičnosti, sa prepoznavanjem mnogo učesnika, indeks upečatljivih i dramatičnih situacija i sa kontroverznim, uverljivim likovima, anonimnim i javno poznatim ličnostima.

Božović je podsetio da je Tešinovo novo ostvarenje, koje budi sećanje na rečenicu Miloša Crnjanskog o Banatu kao teatru morbidnosti, još u rukopisu nagrađeno stipendijom Borislav Pekić.Ni drugi besednik na prijatnoj književnoj večeri, Uglješa Šajtinac, nije štedeo komplimente svom saborcu po peru i dobrom prijatelju Tešinu.

- Po vremenu, prostoru, karakteru i fabuli ovo je knjiga koja može da se prepriča jednostavno. Mesto događanja jeste Mokrin ali su likovi sa raznih strana. Oni su posebni, morbidni, zločinački, grubo rečeno klinički slučajevi, i ono što je zanimljivo – da autor prelazi na stranu svakog od tih likova i u svom tom užasu nalazi opravdanje za njih, ali ne dozvoljava da vam se dopadnu. Pred sobom imamo čitljivo štivo, roman koji obavezno treba više puta čitati. On ne dozvoljava komfor da vam se iz jedan put dopadne i kako ga ostavite priziva vas da ga ponovo uzmete u ruke. Tešinovo“smetlište“ me podseća na razuzdani dekor u kojem je mogao i umeo da stvara Đura Đukanov, pisac rodom iz Mokrina – zaključio je Šajtinac.

 

Autor: Sl. Surla

Izvor: http://www.zrenjaninske.com/kompl.php?clan_id=164

Šarm na Internetu

Da li će pisci kreiranjem sopstvenih sajtova uticati na veću čitanost i na kvalitet obrazovanja građana

 

Stručnjaci ni danas ne mogu dati precizan odgovor na pitanje kada je tačno nastao Internet. Jedno je, ipak, sigurno: ime koje najveći svetski pretraživač elektronskih podataka Google ne pronađe – kao da ne postoji. Poštujući tu neumitnost, i pisci sve češće organizuju sopstvene sajtove. Oni dosta govore ne samo o ličnosti i delu stvaraoca, već i o načinu na koji društvo doživljava delovanje određenog pisca.

Upućeni kažu da za dobar dizajn sajta kod nas treba izdvojiti 500 evra, pa bi bilo neumesno suditi o broju i vizuelnoj primamljivosti internet adresa naših pisaca koji, zna se, uglavnom i ne uspevaju da žive od prodaje svojih knjiga. Zato i malobrojnih 18 odsto korisnika Interneta u Srbiji može da poseti sajtove (u SAD svega 3 odsto populacije nema pristup Internetu!) svega desetak naših savremenih autora i to mahom onih čije su knjige cenjene i tražene. Zvanične internet prezentacije, koliko nam je poznato, imaju Milorad Pavić, Marko Vidojković, Srđan V. Tešin, Ljiljana Habjanović Đurović, Mirjana Bobić Mojsilović i Zoran Živković. Jedini pesnik među autorima koji su imali sredstava i volje za postavljanje sopstvene internet adrese je Saša Jelenković.

 

Džentlmen i slikarka: Opremljenost sajta Milorada Pavića (www.khazars.com) pokazuje da su stručnjaci marketinga i dizajna shvatili da pisac „Hazarskog rečnika“ treba da ima elektronsku prezentaciju dostojnu svog renomea. Pavićeva veb-strana jedna je od retkih ispisanih ćiriličnim slovima, jer je primećeno da latinični font izaziva protest među pojedinim posetiocima Interneta u Srbiji. Značajan prostor na svom sajtu pisac je džentlmenski ustupio supruzi Jasmini Mihajlović, sa kojom je napisao dve knjige. Zanimljiv detalj su umetničke fotografije Pavićeve lepše polovine koje vizuelno ublažavaju strog i jednostavan dizajn.

Da je slikarstvo velika ljubav novinarke i spisateljice Mirjane Bobić Mojsilović uveriće se posetioci pitoreskne internet adrese (www.mirjanabm.com). Naime, veći deo naslovne stranice posvećen je nagrađenom kalendaru j edne domaće banke, koji je ilustrovan slikama autorke. Polazeći, verovatno, od pretpostavke da su bibliografski podaci dosadni i zamaraju posetioce, dizajneri su se dosetili da ljubiteljima ove spisateljice otkriju njen dnevnik. Na žalost uživalaca ispovedne proze, pretraga po datumima stvara utisak da Mirjana Bobić Mojsilović nije beležila svoja razmišljanja tokom većine meseci.

Zvanična veb-stranica Srđana V.Tešina (www.tesin.wordpress.com) primer je dinamično organizovane prezentacije koja poziva na komunikaciju. Izbor iz reagovanja na neke, čini se, škakljive teme koje je dodirnuo Tešin u svom romanu „Kuvarove kletve i druge gadosti“ predstavlja potez koji je okupio istomišljenike o aktuelnom stanju u srpskoj književnosti. Bilo bi dobro videti da se u diskusiju uključe i oni koji iz drugačijih uglova posmatraju kritiku srpskog društva u Tešinovom romanu.

 

Handke, optužbe i odbrana: Čega nema kod nas – ima u ekonomski razvijenijem delu planete. Piscima velikih svetskih izdavačkih kuća na raspolaganju su timovi agenata, predstavnika za medije, dizajnera sajtova… Sticaj tako povoljnih okolnosti vidi se na sajtu najnovijeg nobelovca Orhana Pamuka (www.orhanpamuk.com). Na ovoj stranici, sa lepim fotografijama, kao da nije propušten nijedan detalj vredan pažnje iz profesionalnog i privatnog života šarmantnog turskog pisca. Sve je podređeno što bržem nalaženju podataka. Međutim, ne može da prođe neopaženo to što na tako odličnom sajtu opcija predviđena za komentare posetilaca nije trenutno funkcionalna. Stvari postaju jasnije kada se uzmu u obzir najnovije pretnje koje su Pamuku uputili militantni turski nacionalisti.

Da se politika ponekad bespravno useli na internet adresu pokazuje slučaj Petera Handkea koga određene grupacije na Zapadu zbog drugačijeg mišljenja o ulozi Srbije, i njene odbrane u ratovima na tlu bivše Jugoslavije, označavaju kao politički nekorektnog pisca. Odjeci dešavanja u Francuskoj, Nemačkoj i Austriji, koja su za glavnu metu imala ovog autora, mogu se pratiti na sa jtu (www.peterhandke.com). Stotine tekstova posvećeno je „slučaju Handke“ koji je u ljute protivničke tabore stavio novinare i istaknute ličnosti evropske kulturne i političke javnosti. Živost diskusije koja vri od glasova podrške, ali i negiranja svega što je Handke uradio zbog njegovog političkog angažovanja, pojačavaju brojni učesnici foruma. Nisu retke ni poruke zahvalnosti zbog Handkeovog odgovora na neko pitanje ili molbu učesnika.

Ima i drugačijih primera. Tako je sajt Handkeovog slavnog engleskog kolege Džulijana Barnsa (www.julianbarnes.com) školski primer stilski umivene, političkim pogledom netaknute i sadržajno bogate internet strane. Posetioci će u meniju pronaći sve što bi da znaju o Barnsovim knjigama, gostovanjima u inostranstvu, intervjuima koje je dao najvećim svetskim listovima, disertacijama i esejima napisanim o njegovom stvaralaštvu… Uobičajeno za pisce u svetu, registrovani su blogovi raznih autora koji, opet, otvaraju teme za učesnike foruma. I, priča ne prestaje, a znanje i obaveštenost zapadnih čitalaca nisu za potcenjivanje.

Šetnja Internetom u potrazi za bilo čim, pa i za piscem, uzbudljiva je avantura. Ona će pravom tragaču, željnom da uvek sazna više, otkriti mnogo toga. Pre svega, da su internet stranice pisaca verna slika društva u određenom trenutku. A da li će pisci, kao što se očekivalo, kreiranjem sopstvenih sajtova uticati i na kvalitet obrazovanja građana ne zavisi od njih. Čini se da je to oduvek bio slobodan izbor pojedinca.

 

Autor: Biljana Stojaković

Politika 27. februar 2007.

Izvor: http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=20851

Novi roman kikindskog pisca Srđana V. Tešina

Dobra knjiga o zlom vremenu

 

- NEDAVNO mi je kolega iz Švedske nagovestio kako će tema njegove naredne knjige biti nedostatak parking-mesta u velikim švedskim gradovima, što je trenutno jedan od bitnijih problema u njegovoj domovini. Uporedimo to sa društvenim pojavama koje mogu biti inspiracija našim piscima – rekao je mladi kikindski pisac Srđan V. Tešin na predstavljanju svog novog romana „Kuvarove kletve i druge gadosti“ (izdavač „Stubovi kulture“) proteklog utorka, 20. februara, u Pozorišnom klubu „Zeleno zvono“.

 

Pored Tešina, na promociji su govorili književni kritičar i urednik izdanja Gojko Božović i prozni i dramski pisac iz Zrenjanina Uglješa Šajtinac. Moderator je bila PR menadžer „Zvona“ Helena Dekanj.

 

Pogubna ravnodušnost

 

- Srđan Tešin za mene je metafora nove srpske književnosti i to prevashodno zbog istinske posvećenosti literaturi i avangardnom pripovedačkom duhu, kojim se na etički subverzivan način suočava sa našom stvarnošću, a pogotovo sa nasleđem devedesetih godina – rekao je Gojko Božović, dodavši da „Kuvarove kletve i druge gadosti“ predstavljaju sugestivan i umetnički ostvaren roman koji, govoreći o pogubnoj ravnodušnosti našeg sveta prema nedelima zločinaca i patnji nedužnih, teško da čitaoca može ostaviti ravnodušnim.

 

Božović je istakao da autor, smeštajući radnju romana u Mokrin i oblikujući prostor zamračenosti i zločina – kako u okviru istorije, tako i u okviru porodice – kao da stoji u dosluhu sa tezom Miloša Crnjanskog o Banatu kao „trezoru morbidnosti“. U žanrovskom smislu, novi Tešinov roman, prema mišljenju Gojka Božovića, može se odrediti kao spoj porodičnog i društveno-kritičkog romana, sa elementima psihološkog trilera.

 

Zavet Đure Đukanova

 

Uglješa Šajtinac, Tešinov vršnjak i prijatelj, konstatujući nemoć književnosti da utiče na stvarnost, primetio je da književno delo ne može ni nastati „iz stvarnosti“, nego je uvek plod doživljaja i refleksije samog autora. Pohvalno govoreći dinamičnosti radnje u romanu „Kuvarove kletve i druge gadosti“, koja obuhvata vreme od Prvog svetskog rata do kraja 20. veka, Šajtinac je naglasio da Tešinovo „smetlište“ mnogobrojnih „stvarnih“ i „fikcionalnih“ likova, podseća na literarni svet poznatog banatskog pripovedača Đure Đukanova.

 

Hrabalovska lepota

 

Srđan V. Tešin rođen je 1971. godine u Mokrinu. Jedan je od najistaknutijih srpskih pisaca mlađe generacije. Do sada je, pored knjige pesama i jedne drame, objavio jednu zbirku priča i četiri romana. Za rukopis romana „Kuvarove kletve i druge gadosti“ bio je 2004. godine nagrađen uglednom književnom stipendijom Fonda „Borislav Pekić“. Najnoviji roman predstavlja autorov poetički zaokret od postmodernističke naracije ka mimetičkom prosedeu.

 

Uz Uglješu Šajtinca, Srđan V. Tešin jedan je od šestorice mladih srpskih pisaca koji su širu literarnu afirmaciju stekli 2000. godine objavljivanjem zajedničke zbirke pripovedaka pod naslovom „Pseći vek“. Tu grupu čine još i Nenad Jovanović, Borivoje Adašević, Saša Ilić i Mihajlo Spasojević.

 

Pripovedač iz Požege Borivoje Adašević o romanu „Kuvarove kletve i druge gadosti“ napisao je sledeće: „Ima nečeg prefinjenog, češkog, u ovoj knjizi. Hrabalovski lepa, razbarušena, ova lekovita travka srpske književnosti iznikla je u vreme suvo, loše. Dobre knjige pojavljuju se niotkud.“

 

Autor: Goran Lazičić

 

Izvor: http://www.zrenjanin.org/kompl.php?clan_id=34171

Promocija Kuvarovih kletvi u Zelenom zvonu

Nakon Umaga, Beča, Beograda, Kikinde, Novog Sada, Mladenovca, Petrovca na Mlavi, Zlatibora, Pančeva i Kragujevca, i u zrenjaninskom Pozorišnom klubu “Zeleno zvono”, u utorak, 20. feburara, održana je promocija knjige Srđana V. Tešina “Kuvarove kletve i druge gadosti“.
O knjizi su govorili Gojko Božović, književni kritičar i urednik Izdavačke kuće “Stubovi kulture”, Uglješa Šajtinac, dramski pisac i autor. Moderator večeri bila je Helena Dekanj, PR kluba.

Kletve u Zelenom zvonu

Utorak, 20. februar u 20h

Pozorišni klub „Zeleno zvono“ (Trg slobode 7, Zrenjanin) vas poziva na promociju knjige Srđana V. Tešina „Kuvarove kletve i druge gadosti„.
O knjizi će govoriti autor i Gojko Božović, književni kritičar i urednik Izdavačke kuće „Stubovi kulture“.

Opsirnije: http://www.club-zzvono.co.yu/

Srđan V. Tešin u Gradskoj biblioteci

„Banat je trezor morbidnosti“

Prvi ovogodišnji književni program u Gradskoj biblioteci održan je 2. februara, a posvećen je romanu „Kuvareve kletve i druge gadosti“ Srđana V. Tešina. O knjizi su govorili Gojko Božović, književni kritičar i njen urednik (izdavač „Stubovi kulture“), i autor sam. Tešin je za sinopsis romana dobio stipendiju „Borislav Pekić“, koja je, prema opšte prihvaćen mišljenju, „obdanište“ za buduće dobitnike NIN-ove nagrade. „Kuvareve kletve…“ ušle su, međutim, samo u širi izbor za prestižnu nagradu.

Prema rečima Gojka Božovića, delo se može čitati kao porodični roman, društvena kritika i psihološki triler. Radnja se dešava u Mokrinu, dakle, u Banatu, a kako tvrdi Božović, još je Crnjanski odavno zapisao da je „Banat trezor morbidnosti“. Tešinova književna motivacija nije toliko bila morbidnost, koliko pokušaj da se obračuna sa ravnodušnošću, kako u prošlosti, tako i danas.

- Glavni junak moje knjige je ratni fotograf. Od svih „ravnodušnih“ zanimanja, ovo je najgore jer na sve gledate kroz objektiv, pokušavajući da napravite što bolji kadar. Fotoreporter Pavle čitav je život proveo na ratištima širom sveta i postao je potpuno ravnodušan. Jedinu kopču s realnošću postiže pomoću fotoaparata – rekao je Srđan V. Tešin.

Njegova knjiga prati raspad jedne porodice kroz raspad jedne države. Znamo o kojoj se državi radi.

 

Izvor: http://www.pancevac.com/index.php?module=section&issue_id=86&id=21

Kuvarove kletve u Kragujevcu

Nakon Umaga, Beča, Beograda, Mladenovca, Kikinde, Novog Sada, Petrovca na Mlavi, Zlatibora i Pančeva, ciklus predstavljanja romana „Kuvarove kletve i druge gadosti“ nastavlja se 14. februara gostovanjem u Kragujevcu. Na promociji romana će, pored autora, govoriti i Mirko Demić, književnik i urednik krgujevačkog književnog časopisa „Koraci“ i Gojko Božović, urednik Izdavačke kuće „Stubovi kulture“. Promocija će biti održana u Galeriji Narodne biblioteke „Vuk Karadžić“ s početkom u 19 sati.

Blic: Ko se suprotstavlja nacionalističkim strujama u Srbiji

Pitanja o kolektivnoj odgovornosti nikad nisu bila previše popularna jer podrazumevaju hrabrost da se suprotstavi nacionalističkim strujama. Na srpskoj strani, ovim temama bavila se uglavnom alternativna umetnost – Milica Tomić u video-radu „The Reconstruction of the Crime“ (1997), „Dah teatar“ u svojoj novoj predstavi „Priča o čaju“, a nedavno je to pokušao Srđan V. Tešin svojim romanom „Kuvareve kletve i druge gadosti“, pa ga je to koštalo posla.

 

Izvor: Blic,

http://www.blic.co.yu/blic/arhiva/2007-01-30/strane/kultura.htm

Zbirka „Pjesme iz Lore“ Borisa Dežulovića objavljena u Beogradu:

„Šta zločinci imaju u glavi“;

 autori: Tijana Spasić Milan Vukelić

Intervju: Teofil Pančić: Čekamo na Mimesis – Dnevnikova Fabula

Sreda, 31. 01. 2007.

Tekst: Aleš Čar

Prevod: Neven Ušumović

 

Dnevnik: O čemu se piše u Srbiji danas i na kakav način?

Teofil Pančić: - Teško mogu da odgovorim na to pitanje jer je scena vrlo raspršena. Ne znam zašto je značajan deo najistaknutijih imena srpske proze devedesetih godina otišao u eskapizam. To još uvijek traje. Srpska se proza do te mere izolovala u biblioteci da ne nalazi izlaz na ulicu. Nedostaje nam i još uvek nam nedostaje Mimesis (romana Andreja Nikolaidisa, op. a.), nedostaje nam i pisanje najboljih Fakovaca (oznaka za Festival A Književnosti, koji je jedno vreme obuhvatao sva ključna imena mlađe hrvatske književnosti, tu spadaju: Jergović, Ferić, Perišić, Simić, Tomić… op. a.). Jednostavno nije bilo radikalne svesti o čovekovoj egzistencijalnoj poziciji u datom trenutku, zato se sve skupa izrodilo u nekakvu irelevantnu dekadenciju. U poslednje vreme se to menja. Postoje na primer mlađi pisci, koji su upravo zbog toga počeli radikalno menjati svoju poetiku. Recimo Srđan Tešin, koji je iz radikalnog eskapizma prešao u radikalni realizam.

 

Intervju: Teofil Pančić: Čakamo na Mimesis – Dnevnikova Fabula

Sreda, 31.01.2007

Tekst: Aleš Čar

 

Dnevnik: O čem se v Srbiji piše danes in na kakšen način?

Teofil Pančić: - Težko odgovorim na to vprašanje, ker je scena zelo razpršena. Ne vem, zakaj je šel pomemben del najbolj vidnih imen srbske proze v 90. letih v eskapizem. To še vedno traja. Srbska proza se je do te mere izolirala v knjižnico, da ne najde poti na cesto. Manjkal nam je in še vedno nam manjka Mimesis (roman Andreja Nikolaidisa, op. a.), manjka nam tudi pisanje najboljših FAK-ovcev (oznaka za Festival A književnosti, ki je v določenem trenutku zajemal vsa ključna imena hrvaške mlajše književnosti – Jergović, Ferić, Perišić, Simić, Tomić… op. a.). Enostavno ni bilo radikalne zavesti o človeški eksistencialni poziciji v danem trenutku, zato se je vse skupaj izrodilo v nekakšno nerelevantno dekadenco. V zadnjem času se to spreminja. Obstajajo na primer mlajši pisci, ki so prav zaradi tega manjka začeli radikalno spreminjati svojo poetiko. Recimo Srđan Tešin, ki je prešel iz radikalnega eskapizma v radikalni realizem.

 

Izvor: http://www.dnevnik.si/novice/dnevnik/226177/

Nastavak Promo-turneje

Srđan V. Tešin: „Kuvarove kletve i druge gadosti“

 

PANČEVO

Gradska biblioteka Pančevo

Četvrtak, 1. februar 2007. u 19 sati

Govore: Nemanja Rotar, pisac i direktor Gradske biblioteke, Gojko Božović, urednik IK „Stubovi kulture“ i autor

Dani „Stubova kulture“ na Zlatiboru

BEOGRAD, 11. januara (SEEcult.org) – Književnom večeri Mihajla Pantića, 15. januara u Institutu „Čigota“ počeće Dani „Stubova kulture“ na Zlatiboru, u okviru kojih će gostovati i Srđan V. Tešin i Vida Ognjenović. Pantić će čitaocima predstaviti priče iz višestruko nagrađivane knjige „Ako je to ljubav“, kao i nekoliko novih proza iz knjige priča koja će biti objavljena tokom ove godine, najavili su „Stubovi“.

 

Za 25. januar najavljena je promocija Tešinovog romana „Kuvarove kletve i druge gadosti“, kojom će biti nastavljena promotivna turneja povodom tog dela, koje je naišlo na nepodeljeno interesovanje publike i kritike.

 

Dani „Stubova kulture“ na Zlatiboru zaokružuju se predstavljanjem romana „Preljubnici“ Vide Ognjenović, jedne od najčitanijih knjiga na srpskom jeziku u 2006. godini. Za devet meseci taj roman je objavljen u četiri izdanja, u ukupnom tiražu od 4.000 primeraka.

 

Dani „Stubova kulture“ na Zlatiboru održavaju se već četiri godine u organizaciji te izdavačke kuće i Instituta „Čigota“ na Zlatiboru. Manifestacija obuhvata književne večeri, susrete pisaca i čitalaca, kao i video projekcije. Sa piscima „Stubova kulture“ razgovaraće Mirjana Crnčević.

 

SEEcult.org, January 11, 2007

Oči u oči s crnim devedesetim

Kritičar Danasa o protekloj književnoj godini kod nas

Kakve je to poklone Deda Mraz ostavio pod jelkom domaćim prozaistima na kraju 2005. godine? Zaista teško pitanje, tek nešto malo lakše kada je o mlađim srpskim prozaistima reč. Njima su se izgleda kroz (od baruta zagaravljen!) odžak spustile uglavnom teme iz crnih devedesetih, ne računajući na slavljeničku atmosferu, već na stari izgovor da jedino pisci dva puta prolaze kroz iste muke. Jednom dok ih svi doživljavamo i drugi put dok ih samo oni (sve usamljeniji što više pišu, kako reče Papa Hemingvej) ponovo obrađuju, sa sigurne istorijske distance od nekoliko godina. Ma po kojem to onda vremenu književnici onda uopšte i navijaju sat? Ima li smisla čestitati im Novu godinu? Naša stvarnost biće njihova tek za koje leto? To nije nikakva filozofija. Oni – čast izuzecima – gladuju bez honorara u 2006, a uz to pride, sudeći bar prema njihovim romanima, žive i u crnim devedesetim. Blago toj divnoj profesiji!?

Može biti da grešim, ali neka bude samo moj utisak da su Pijavice Davida Albaharija, objavljene prošle godine, bile neka vrsta nagoveštaja iznenadnog upliva stvarnosti u savremenu domaću prozu. „I mene je iznenadio taj upliv svakodnevice u moju prozu“, potvrdio je tada Albahari u intervjuu koji smo vodili. Dakle, možda sasvim pogrešno, ali učinilo mi se da se tu dogodio okretaj zavrtnja. Šta god „Ninov“ žiri mislio o tome…

Tek što je Teofil Pančić u (pozitivnoj) kritici knjige Kroz pustinju i prašinu Srđana V. Tešina napisao: „Biće da su se i neki među njima osmelili, pošto su istražili toliko toga između neba i zemlje, da nešto malko istraže i glede sebe samih“, Srđan V. Tešin je objavio roman Kuvarove kletve i druge gadosti u kojem je gotovo potpuno zaboravio na postmodernističke igre i okrenuo se jezivoj stvarnosti, realističkoj, ili pre grotesknoj priči. Priči u kojoj se glavni junak romana – fotograf Pavle – na svoj ravnodušan način, distancirano, a opet fotografski opsceno, voajeristički i hladno, iz poglavlja u poglavlje, suočio s porodičnom, lokalnom i nacionalnom tradicijom koja se pokazuje kao nesrećno nasleđe prepuno perverzija, trauma i zločina. Tešin je napisao pravu tragediju, jednostavnu i punu patnju, čija srž jeste mimezis, iako su likovi tek zamaskirani da se kojim slučajem ne bi prepoznali. Erdut, mobilizacija, uopšte zločini od Drugog svetskog rata na ovamo, incest, raspad porodice – teme vrlo spretno ukombinovane pod pitanjem da li je zločin nešto s čim se rađamo.

U romanu Kolekcija Mileta Prodanović kao da je imao posla s pravom literarnom vizijom. Gotovo u istom danu kada se njegova knjiga pojavila u knjižarama – iako ju je završio godinu dana pre toga – što je dokaz tvrdnje da pisci ne navijaju sat zajedno s nama – u medijima je eksplodirala afera Holmec. Pojedine scene vojnika JNA sa uzdignutim rukama koje smo gledali na televiziji, ovaj je pisac opisao dvanaest meseci ranije, skoro identično.

Pošto smo ispratili deo priče o tome kako je Oseus sakupio srebro, pisac nas baca u London 2001. godine, gde programerka Stela, udata za bogatog Ričarda koji se namerio da na aukciji kupi pomenuto posuđe, pokušava da preboli smrt svoga brata Pavela, vojnika poginulog u Sloveniji deset godina ranije. Stela i ne sluti da će joj ekran kompjutera napraviti malo iznenađenje: otvoriće vremenske kapije i prirediti joj bolne halucinacije koje će još jedared kliknuti na njenu otvorenu ranu. Istrgnuta fotografija iz vojne knjižice ubijenog brata, sada skenirana i stavljena na desktop, otvoriće lavinu jezivih slika i zločina. Računar će na čudan način oživeti Pavela (kod Tešina Pavla) i zločin koji je nad njim izvršen. Eto, deo ex-YU sukoba, odigran u Sloveniji, ovde je, moguće, po prvi put izabran za temu.

Svaki pisac je otvorio deda Mrazov poklon na svoj način, rukom svoje poetike. Mladi i talentovani pisac Borivoje Adašević objavio je tokom protekle godine zbirku pripovedaka Iz trećeg kraljevstva koja je u pojedinim pričama, koristeći halucinaciju kao metod razblaživanja uvek opasne teme iz stvarnosti, tretirala iste, mešajući ih sa istorijom koja uvek baca senku na novo doba, noseći sa sobom tu tragičku krivicu, čiji precizni profil nudi Tešin u Kuvarovim kletvama. Adašević je prepuštajući priču uvek nekom drugom zaveo čitaoca, pustio ga da utone u san i halucinira, a onda ga probudio opet tom našom svakodnevicom, polio ga hladnom vodom.

Nemanja Rotar se u novom romanu Netrpeljivost takođe bavio istorijskom temom, spuštenom na razinu pojedinca. Njegov roman je za temu imao temu zločina. Netrpeljivost je uzbudljiva i potresna priča o dvoje mladih ljudi, Srbinu i Nemici, koji usred vrtloga Drugog svetskog rata pokušavaju da sačuvaju ljubav i veru jedno u drugo. Oni se kreću nasuprot struje i sveopšteg potčinjavanja volji svetskih diktatora. Ovo je priča o individualizmu koji se opire i istrajava u vremenu kada je to najmanje poželjno i kada se svaki otklon od unapred zadate matrice ponašanja plaća glavom. Glavna mesta dešavanja u romanu su Pančevo i Banat, ali se radnja panoramski širi na prostore Evrope, Rusije i Amerike. Tu je naslikana precizna slika koja nam dočarava kako značajne stvari nagaze čoveka koji živi „malim“ i normalnim životom. Kako ga ponize i učine beznačajnim, ali beznačajnim samo za istoriju. Nepravda učinjena nad njima jednom izađe iz zemlje, pronađe svog pisca i otelotvori se u literaturi, disciplini sočnijoj od krute istorije.

Zanimljivo je da ni pisci čiji su junaci na prvi pogled bili daleko od domovine, nisu zaboravili gore već pomenute teme. Srđan Valjarević je, recimo, napisao odličan roman Komo. Glavni junak romana odlazi u Belađo, na jezeru Komo, gde će mesec dana koristiti Rokfelerovu stipendiju, namenjenu pisanju romana, a ustvari se penjati na brdo Tragedija. On uživa u idiličnom kraju i alkoholu, ali ne piše roman i teško se snalazi u tom društvu. Na izvestan način njegov je junak, živeći u devedesetim, postao autističan i sasvim pasivan. Teško se snalazi. Gde god da krene nosi na leđima Srbiju i intimnu istoriju. Gde je izlaz? U Volterovskom pokliču da je jedino u radu izlaz?

Emil Denisa Mikana, izvorno objavljen na nemačkom, donekle je sličan Valjarevićevom junaku. Izgubljen tokom devedesetih, on je tek senka, iako se sjajno snašao u Austriji u čijim se izlozima sada ogleda dok luta. On posmatra svet oko sebe, ali pri tom uvek zapravo samo sebe, razmišljajući kako bi bilo dobro da kupi veliko ogledalo i dugo posmatra svoje telo. Snaga Mikanovog kratkog romana doživljava vrhunac kada nam autor ponudi popis „svih stvari u kući“ koji je sastavio otac glavnog junaka dok su u žurbi napuštali rodni grad i Jugu koja gori.

Igor Marojević, takođe, u novom delu svog etnopetoknjižja Mediterani ispisuje nekoliko odličnih „španskih“ priča, koje opisuju njegovu novu, špansku stvarnost, sa opet jednim tako izgubljenim junakom, čije repove još uvek zatvaraju vrata domovine. I tako dalje, sa još nekoliko zaista uzbudljivih i lepih literarnih primera.

Protekla godina dokazuje da je i novu srpsku prozu zapljusnuo taj dobar (iako ne uvek topao) talas koji je već godinama prisutan u književnostima bivših republika SFRJ. Nije slučajno ni to što upravo tokom 2006. godine domaći izdavači poput „Rendea“ objavljuju Miljenka Jergovića, Aleksandra Hemona ili mladu Lamiju Begagić. Naprosto, tokom devedesetih razne su mobilizacije bacale iz republike u republiku. Mešalo se i ratovalo. Sada, na početku 2007. godine, ne treba da čudi to spajanje i prepoznavanje poetika, pa i uopšte saradnja pisaca iz danas odvojenih država, nekada republika iste zemlje. Zašto? Upravo zbog priče sa početka. Ratna iskustva i tragedije devedesetih jake su teme koje će obeležavati prozu generacija koje je pojeo taj rat i te će ih teme, svejedno sa koje strane, literarno povezivati, u jednoj novoj literarno izmaštanoj Jugoslaviji. Zato svima vama koji čitate srećna nova 2007. godina, a svima vama koji pišete srećne nove literarne Devedesete. 

Mića Vujičić, Danas, subota-nedelja, 6-7. januar 2007.

Noćni Razgovori – Izliv vlasti u mozak

Srđan V. Tešin, pisac, veoma otvoreno i bez dlake na jeziku analizira vojvođanske odnose srpske političke zablude, zločine, kao i nespremnost da se zločini priznaju. Tešin zbog svojih stavova ima problema. Ostao je bez posla u Kikindi jer radikalske vlasti ne podnose drugačije političko mišljenje. Tešin ih svojim britkim, ali bogatim jezikom, ni najmanje ne štedi, razgolićuje njihovu glupost i primitivizam, pokvarenost, beskorisni populizam i demagogiju. Tešin nije više zaposlen u Domu omladine u Kikindi, ali ni urednik časopisa Severni bunker, ni edicije Manufaktura za popravku knjiga, sve je prestalo da izlazi zahvaljujući radikalskom poimanju kulture. Postao je nepoželjna osoba.

Tešina izbezumljuje ravnodušnost sa kom su meštani Kikinde prihvatili, ne samo njegovo ostajanje bez posla, već i kolega koji su radili sa njim, a nisu tako javne ličnosti, poznate kao on. Tešina su branili pisci, novinari, javne ličnosti: Srpsko književno društvo, PEN centar, regionalne i književne asocijacije, literarni konzorcij i Pučko otvoreno učilište iz Umaga. Tešinov poslednji roman, Kuvarove kletve i druge gadosti, predstavlja obračun sa porodičnom, lokalnom i nacionalnom tradicijom. Sam kaže da je pokušao da razume zbog čega smo postali ravnodušni na zlo oko nas. Za ovaj roman dobio je prestižnu Pekićevu nagradu. U prethodnom romanu, Kroz pustinju i prašinu, putovao je i objašnjavao put koji je prevalio u pustinji i prašini Titoizma i Slobizma. Tešin je pisao i poeziju i priče i drame. Drama Pohovani mozak prvo je objavljena u Kanadi. Zahvaljujući njoj primljen je u Društvo pisaca Kanade.

Obožava rodno mesto Mokrin. Duhovito kaže da je Kikinda na putu za Mokrin. Kao student, zarađivao je svirajući u grupama Aligator, Ekspedicija, Boja purpura, kao i u orkestru Mokas – Mokrinske kafanske svečanosti. Voli Dijanu, profesoricu engleskog jezika, i nastoji da spase 200 stabala u Kikindi koje radikalske vlasti hoće da poseku. Pripada angažovanim piscima, građanima. Nastoji da ubedi druge da se mračna prošlost mora priznati, da se zločini moraju priznati. Srđan V. Tešin zaista poseduje hrabrost, a ona jeste uvet svih vrlina. 

 

* * * *

 

RSE: Vaši problemi očigledno potiču iz činjenice što živite u maloj sredini. Mnogi bi na vašem mestu pokupili prnje i otišli u neki veći grad. Zašto se jedan mladi pisac ipak odlučio da se vrati u Kikindu jer ste vi nekih dobrih deset godina živeli u Beogradu?

TEŠIN: Čini mi se što manja sredina, to veći izliv vlasti u mozak onima koji drže vlast u tim malim sredinama. Meni je baš izazov da opstanem u takvoj sredini jer mi se nekako logičnim čini da je u sredini u kojoj si odrastao, u kojoj si stasao, imao prve ljubavi, najviše prijatelja i da tu negde i najlakše pronalaziš sagovornike i ljude koji će te razumeti. U mom slučaju se to nije desilo. Moji najveći oponenti su ljudi koji su govorili na promocijama mojih knjiga, koji su pisali o mojim knjigama i slično, ali šta im se u međuvremenu dogodilo, to Bog sveti zna.

 

RSE: Gde se danas nalaze mladi pisci – u centrima ili u malim gradovima poput Kikinde?

TEŠIN: Odavno je već poznato da se današnja savremena književnost deli na neke dve velike grupe. Jedna je emigrantska književnost jer veliki deo mojih generacijskih drugara i kolega sada živi u Americi, Engleskoj i kojekud, a drugi deo korpusa srpske književnosti se nalazi u provinciji. Ako pogledate samo dobitnike NIN-ove nagrade, Vladan Matijević je u Čačku, Zoran Ćirić u Nišu, Goran Petrović u Kraljevu. Mislim da u suštini više ne postoje centri, kao što su to nekada bili Beograd i Novi Sad. Sada se stvar potpuno pozitivno raspala. Dogodila se decentralizacija književnog centra ili književnih centara u Srbiji.

 

RSE: Da li to znači da Francuska 7 (Udruženje književnika Srbije) više nije moćna adresa kao nekada?

TEŠIN: Što se mene tiče, Francuska 7 mi je bila usputna stanica 1990. godine, kada se tamo nalazila redakcija Književnih novina, ona redakcija koju su uređivali Perišić i Komadina. Na žalost, obojica više nisu među živima. Tada sam kretao i za mene je to bila Francuska 7. Sve posle toga je bila jedna ambasada besmisla, što je ostala i do dana današnjeg. Praktično, to je jedna institucija koja ima odrađen uticaj na samo jednu amorfnu masu ljudi koji praktično nemaju neki veći uticaj na bilo kakva društvena zbivanja u ovoj zemlji, osim što su bukači i hukači i preko njih se prepoznaje slika književne Srbije u svetu. To su pet ili šest imena koji se vrte poslednjih 15 godina, iza kojih ne stoji nikakav književni, niti rad, niti neka književna zasluga, nego se za njih vezuje samo to da su iz Francuske 7 i da su zastupnici određenih teorija krvi i zla.

 

RSE: Možemo li čuti ta imena?

TEŠIN: To su imena koja se najčešće pominju u medijima i ona za koja se najviše i vezuje popast književne scene u Srbiji, od Gojka Đoga, Noga i sličnih imena, preko Brane Crnčevića i sličnih ljudi koji se pojavljuju na nekim opskurnim skupovima, za koja ne možete tačno da znate koja je njihova uloga u srpskoj književnosti, u najbukvalnijem smislu, kakve su njihove poetike, kakve knjige oni pišu, gde se oni pojavljuju kao predstavnici srpske književnosti u svetu, ko prevodi te knjige i slično. U pitanju je jedan grupa bukača i hukača koji imaju samo tu ulogu da već 15 godina zaluđuju narod. Nikako da se dogodi neka prirodna smena generacija u srpskoj književnosti, da najzad ovi odu u penziju, da im se dodele sve moguće nagrade za zasluge, ako ih već nisu dobili, da se sklone sa scene.

 

RSE: Vi ste član Foruma pisaca?

TEŠIN: Član sam Srpskog književnog društva. U pitanju je paralelna institucija u kojoj sede ozbiljni pisci koji nisu mogli da rade sa ovima iz Udruženja književnika Srbije. Ali to nije ništa specifično i novo na književnoj ili opšte-društvenoj sceni u Srbiji jer u svemu imamo paralelne institucije, imamo dva udruženja novinara i za sve što pogledamo imamo po duplo, kao neke dve raspolućene Srbije. Tako se i književna društva nalaze na neke dve različite strane.

 

RSE: Kakva je moć tih paralelnih institucija? Znamo ko je bio moćan devedesetih. Da li se ta moć sada premestila na neko drugo mesto, ili je odnos ostao isti?

TEŠIN: Gledajući neke istočno-evropske tendencije, kod nas se dogodilo da je pisac izgubio svoju društvenu funkciju. Više nemate ono da Solženjicin nešto kaže, pa pola Rusije treperi. To se dogodilo i ovde u Srbiji. Pisci više nemaju tu društvenu ulogu, da tri-četiri pisca sada naprave opštu zbrku na jednoj strani i tri-četiri pisca, koja se bune protiv određene društvene anomalije, sada izazovu poseban efekt po društvo. Mislim da su u pitanju samo medijski atraktivne ličnosti koje imaju priliku nešto da kažu, ali to nema nikakvu funkciju u nekom širem smislu. Sada se određeni broj pisaca pojavljuje na određenim skupovima, nalaze se na listama određenih političkih grupacija i to je potpuno u redu i to je potpuno legitimno, dok god se to drži odvojeno od onoga što bi taj pisac trebao da radi, da se bavi pisanjem. Kod nas se uvek oni koji su penzionisani pojave kao nove, neotkrivene, snage koje će sada da nam otvore oči, pa se tako pojavljuje neki komitet za zaštitu ovog ili onog haškog osuđenik, gde se pojavi neki pisac koji će čitavu tiradu da nam ispriča o tome šta mi to sve nismo znali, kako smo potpuno glupi i idioti, a on će da nam otkrije neverovatnu istinu i svetsku zaveru protiv srpskog naroda. Tu se ocrtava i završava uloga pisca u Srbiji, kada se pogleda neki društveni angažman. On treba da bude neka vrsta glasnogovornika određene ideološke matice.

 

RSE: Rekli ste: „Kada već mafija ima novinare na platnom pisku, što ne bi imala i pisce“.

TEŠIN: To je apsolutno tačno i ne može niko da me ubedi u nešto drugo jer se pojavljuju knjige ljudi koji nisu neki pisci, a opet pišu neke romane. Neko je njima morao da pomogne, neko je morao da piše neke sinopsise i slično. Ima neko ko je plaćen da radi te stvari. Miroslav Višnjić je pronašao najboljeg pisca na svetu – Legiju. Neverovatno je čuti takvu jednu stvar da se jedan pisac s tolikim autoritetom i knjigama iza sebe divi jednom ubici. Ne kažem da je on čovek koji je na platnom spisku, ali sigurno da postoji neko ko plaća i neko ko prima novac za određene književne urode.

 

RSE: Da li, sa druge strane, postoji jedan krug intelektualaca te Druge Srbije, koji takođe prave sebi prostor, pa bi sada neko iz ovog kruga mafijaških pisaca mogao da kaže – Pa evo i Srđan Tešin je postao autor Stubova kulture i dobitnik stipendije Borislava Pekića zato što ima politički stav blizak ljudima koji su u tim institucijama?

TEŠIN: Naravno i to se meni već događa u saopštenjima Radikalne stranke, ili ovog ili onog političara. Imam prilike da pročitam kako sam svoju književnu karijeru gradio na osnovu toga što imam određene političke stavove. Imati stav o tome da treba osuđivati zločine, da se treba boriti protiv ravnodušnosti i to nije isto kao zastupati teoriju o zločinu i prećutkivanju. Ona sumanuta ideja o nekim antiratnim profiterima se prebacuje na ovu stranu. Kada god neko pokuša da digne glas i pokuša da se pobuni protiv idiotluka, onda kažu da je ostrašćen. Jedna novinarka je izveštavala sedam minuta o tome, najozbiljnije, kako je Aleksandar Makedonski poklonio svoju zemlju Srbima. Kada je pitate gde je to videla, gde je to pročitala, u kojoj nauci je našla uporište za svoje stavove, onda vam kažu da ste ostrašćen. To se događa i nama koji smo negde na ovoj drugoj strani, gde nam se uspeh ne prašta, pa se ne prašta ni ovo. Čim radiš nešto što je ozbiljan posao, jer biti u Stubovima kulture znači baviti se ozbiljno književnim poslom i imati određene odgovornosti i određene privilegije, odmah se tu vidi neka zavera, neka teorija i slično i nisam ja jedini. To se događa i piscima drugih ozbiljnih izdavačkih kuća.

 

RSE: Zašto je tako malo literature inspirisano devedesetim godinama?

TEŠIN: Činjenica je da smo mi sve do pre nekoliko godina imali taj veliki jaz, da nije postojala književnost koja se bavi tom tematikom. Međutim, imali smo jedan drugi problem. Do pre nekoliko godina smo bukvalno živeli te devedesete, iako je teško iz perspektive nezavršene istorije pričati o nečemu što je toliko sveže. Ne mislim da je to ikakvo opravdanje za srpske pisce, ali većina mlađih pisaca je imala ambiciju da piše o tome, ali jednostavno književno nisu bili dovoljno, ni sazreli, niti su imali prilike da pišu o tome. U poslednjih nekoliko godina pojavile su se ozbiljne knjige mnogih pisaca, kao i moje, i pojavljuje se sve više i više knjiga koje ozbiljno progovaraju o devedesetim i o ovim sadašnjim trenucima, koji nisu ništa drugo nego post-devedesete, koje nikako da se završe.

 

RSE: Da li Srbija danas ima književni brend i koji je?

TEŠIN: Nedavno sam u Kanadi kupio pet enciklopedija u kojima se nalaze pobrojani svi mogući svetski pisci i samo u dve se pominju Andrić i Kiš, niko više od naših pisaca odavde. Najviše me nervira što ne postoji ozbiljna državna strategija koja će da radi na brendiranju srpske književnosti. Ne možemo mi u svet da idemo sa romantičkim pesnicima, sa Vukom Karadžićem i sličnim, i da naš štand na Frankfurtskom sajmu izgleda tako kao da smo se vratili na početak XX veka. Treba da postoji ozbiljna državna strategija koja će da promoviše srpsku književnost u svetu. Jedino tako možemo da napravimo brend. Teško da mogu iz Kikinde da radim sam na sebi i da napravim sebe kao neki književni brend. Srpski jezik je mali jezik. Nas mogu da čitaju samo oni ljudi koji taj jezik govore i dovoljno dobro razumeju. Mora da postoji neka strategija, da država ulaže u prevode naših knjiga i da ih promoviše u svetu.

 

RSE: Vaša poslednja knjiga su Kuvarove kletve. Da li je ona poznata u regionu i šire?

TEŠIN: Kuvarove kletve i druge gadosti sam promovisao u Hrvatskoj i u Austriji i tamo je veoma dobro primljena. Tematika romana se ne vezuju samo za uski prostor Srbije, nego je to priča o Balkanu, o jednoj sumanutoj stvari koja se na Balkanu događa, a to je da se preslikavaju zločini iz prošlosti i reflektuju u budućnosti. Nikako taj krug zločina da se završi. To je tema koju mogu da razumeju čitaoci u regionu.

 

RSE: Da li to znači da ime Srđana Tešina nije nepoznato književnoj publici u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Crnoj Gori?

TEŠIN: Dugo sam na srpskoj književnoj sceni, ali sam i dosta prisutan u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, pa i u Sloveniji, gde sam učestvovao na određenim književnim skupovima, konferencijama, kongresima i slično. Za mene književni krugovi sigurno znaju. Od pre nekoliko meseci moje knjige se prodaju i u Hrvatskoj, pre svega u Zagrebu, tako da su čitaoci u prilici i da kupe moje knjige, ne samo da čuju za moje ime.

 

RSE: Dugo u Beogradu nije mogla da se nađe knjiga autora iz susednih država. Sada ih ima gotovo u svim knjižarama. Da li se to stvara književna Jugoslavija?

TEŠIN: Ne bih voleo da to bude ocenjeno tim terminom, pošto sam alergičan i na ono jugo-nostalgija. To je isto kao kada bi sada moja baba, koja je rođena u Austrougarskoj, 80 godina govorila o tome i patila za Austrougarskom. Mi govorimo sličnim jezicima i nisu nam potrebni prevodioci, nisu potrebna posebna sredstva da bi se knjige iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore prodavale u Srbiji.

 

RSE: Šta kažete o tezi da nije važno kako se ko ponašao u devedesetim, da je samo važno kakav je ko pisac?

TEŠIN: Protivim se toj tezi. Mnogi ljudi su, što se tiče naše države, posle 5. oktobra oprali svoju biografiju tako što su se u poslednjem momentu priključili onom poslednjem vagonu i uplovili u neke demokratske procese. Naš narod ima kratko pamćenje, pa se to sve lepo zaboravi. Onda neki od tih likova objavi antologiju, on probere koga smatra ozbiljnim piscem, pa se sve to nekako pomeša i napravi neki suludi mix. Bio sam za to da se pri udruženjima pisaca, mada je to praktično nemoguće jer postoje dva potpuno suprotna udruženja pisaca, napravi neki etički komitet i da se kaže da je neko dobar pesnik, dobar pisac, ali je rekao to i to, na skupovima je pozivao na ovo ili ono i mora da odgovara za to. Svi pominju legendarnog Ezre Paunda. On u poslednjih 16 godina, pre nego što je umro, nije progovorio ni jednu reč, stideći se, valjda, svega onoga što je rekao. Tako bi trebalo i ovde. Ima sada da ćute svi oni koji su 16 godina zastupali tezu da tamo neko treba da strada, da bude ubijen, da bude eliminisan samo zbog toga što nije pripadnik tvoje vere, tvog naroda ili tvoje ideologije. Ovo deluje možda strašno, ali bi tako trebalo da bude.

 

RSE: Od čega živite?

TEŠIN: Od pisanja, od prodaje svojih knjiga i od književnih tekstova koje objavljujem diljem regiona. Najstrašnije mi je to što se niko nije pojavio i pitao me – Prijatelju, imaš li ti šta da jedeš? Postali smo strašno zatvoreni u sebe i brinemo neke samo svoje brige i ono najvažnije, opšte, ljudsko, ono saosećanje sa drugima je stavljeno negde u drugi plan. Nikoga ne krivim nešto posebno, ali mislim da bi nam svima bilo mnogo bolje kada ne bi smo bili toliko ravnodušni.

 

RSE: Da li je ta ravnodušnost razlog što je moguće da jedna vlast, jedna politička garnitura ode, druga dođe i onda se to odrazi na stvaraoce?

TEŠIN: Ljudi koji su meni dali otkaz, između ostalog su navodili to da sam ja potpuni kreten i idiot zato što sam napisao, režirao i finansirao predstavu Ćelave pevačice.

 

RSE: Postoje li vaše knjige u knjižarama u Kikindi?

TEŠIN: Poslednja knjiga se pojavila pre mesec dana, ali mislim da je to, pre svega, pritisak čitalaca koji su knjigu bukvalno tražili iz dana u dan, pa i mene zivkali telefonom, kao da ja proizvodim knjige, ali ja ih samo pišem. Mislim da je u pitanju jedan pomak u knjižarskoj svesti, gde se više neće tipovati, onako ziheraški, na velike naslove. Sada, kada pogledate izloge knjižara u bilo kom gradu u Srbiji, nećete moći da pronađete ni dva pisca iz Srbije.

 

RSE: To znači da ako prošetam centrom Kikinde, ime Srđana Tešina ću naći u izlogu lokalne knjižare?

TEŠIN: Ne verujem da ćete moje knjige naći u izlogu. Verujem da ćete ih naći negde na nekoj polici pri donu, postavljene da bude skroz dole, uz patos, da morate, praktično klečeći, da priđete mojoj knjizi, tako da vas ponize, da puzite da bi ste došli do nje.

 

Radio Slobodna Evropa, Nedjelja, 31. decembar/prosinac 2006

 

Link: http://www.slobodnaevropa.org/article/2006/12/31/df320381-77e7-4914-ad98-433fe58c0dee.html

Srećnu Novu godinu žele Vam SVT, SVT web team i Stubovi kulture

Poštovani posetioci Srđanovog bloga i čitaoci Srđanovih knjiga, želimo vam sve najbolje u Novoj godini.

Prethodnu godinu je obeležilo naročito interesovanje javnosti za delo i rad Srđana V. Tešina. Kao dokaz opravdanosti ovakve tvrdnje, možemo reći samo da je Srđanov treći roman u izdanju Stubova kulture, Kuvarove kletve i druge gadosti, ušao u širi izbor za NIN – ovu nagradu zajedno sa još tri romana u izdanju Stubova (Ognjenović, Prodanović, Rotar).

Iako iza Tešina stoji veliki broj intervjua, književnih večeri i promotivnih aktivnosti na internetu , ipak smo došli do zaključka da iza dobrog pisca moraju da stanu prijatelji i predani čitaoci.

Želimo vam sve najbolje i, naravno, čitajmo se i dalje!

Radio Sloboda Evropa: Noćni Razgovori

Branka MIHAJLOVIĆ (Portret gosta: Nadežda GAĆE): Intervju sa S.V.Tešinom

Subota, December 30, 2006

23:30

30 minutes

Listen Now

FTP

Listen Now

FTP

Listen Now

FTP

http://www.rferl.org/listen/ondemand/bd/sc/sc_default.asp

U ŠIREM IZBORU ZA NIN-OVU NAGRADU 22 ROMANA

BEOGRAD, 29. decembra (SEEcult.org) – Širi izbor za NIN-ovu nagradu za najbolji roman 2006. godine, koja će biti dodeljena 18. januara, obuhvata 22 dela pisaca različitih generacija, među kojima je samo jedan dosadašnji laureat tog prestižnog priznanja – Vladan Matijević.

Osim romana „Časovi radosti“ Matijevića, koji je 2003. godine dobio NIN-ovu nagradu za knjigu „Pisac iz daleka“, među delima u žirem izboru su i „Preljubnici“ Vide Ognjenović, „Kolekcija“ Milete Prodanovića, „Netrpeljivost“ Nemanje Rotara, „Kavaleri starog premera“ Radovana Belog Markovića, „Teskoba“ Mladena Markova, „Azil“ Sanje Domazet, „Komo“ Srđana Valjarevića, „Kuvarove kletve i druge gadosti“ Srđana V. Tešina, „Izlaženje“ Barbi Marković i „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ Svetislava Basare.

Nominovani su i romani „Prvi, drugi, treći čovek“ Mirjane Đurđević, „Sluge hirovitog lučonoše“ Mirka Demića, „Noć, soba žar-ptice i bog“ Slobodana Vojičića, „Četiri zida i grad“ Zvonka Karanovića, „Emilija leta“ Mirjane Mitrović, „Baron Gautsch“ Miše D. Jovanovića, „Melanholija“ Saše Hadži Tančića, „Zimska šetnja“ Radeta Kuzmanovića, „Most“ Zorana Živkovića, „Tri roga meseca“ Aleksandra Jugovića i „Bosanci trče počasni krug“ Ivančice Đerić, objavio je NIN u novogodišnjem broju.

Širi izbor proizašao je iz selekcije od 90 do sada pročitanih i kritički razmotrenih romana na više sednica žirija, a mogao bi da bude dopunjen još nekim naslovom, s obzirom da u konkurenciju ulaze svi romani objavljeni u ovoj godini i koji do njenog kalendarskog kraja stignu u redakciju NIN-a.

Žiri za dodelu NIN-ove nagrade, kojim predsedava Milan Vlajčić, čine i Aleksandar Jovanović, Stevan Tontić, Tihomir Brajović i Slobodan Vladušić, a ovogodišnje priznanje povećano je u odnosu na prošlu godinu za hiljadu evra, pa NIN-ova nagrada sada iznosi 7.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Među beogradskim izdavačima najviše nominovanih izdanja (četiri) imaju „Stubovi kulture“ (Ognjenović, Prodanović, Rotar, Tešin).

 

SeeCult.org, 29. decembar 2006.

 

Sud

(Srđan V. Tešin, Kuvarove kletve i druge gadosti, Stubovi kulture, 2006)

 
Junaci ovog romana su grupisani u parove (posvađanih, ukletih) blizanaca čije neprijateljstvo ukazuje da u samoj suštini ljudskog bića postoji tragičan, neizlečiv sukob između njegove ravnodušne (opake) i pravedne (u kontekstu vladavine zla, jurodive) polovine; otuda, svirepi Kuzman ne pakosti bratu Maksimu zato što mu zavidi, već da bi dao oduška Kainu u sebi, a nastrana Marica obožava sestru Ružu iako svima, pa i njoj, donosi smrt. Obavijen pretećim sfumatom, Mokrin postaje simbolično mesto odlučujućeg okršaja između anđela i demona (oko ljudskih duša) i, posredno, strašnog suda nad minulim vekom nacionalne istorije (u kojoj niko ne mora da bude onakav kakvim se čini). Međutim, tu ne samo što krivica nije očigledna (jer je izopačenost današnje braće plata za „istorijske“ grehe predaka), već se i svako sprovođenje (ljudske) pravde pretvara u zločin (pa moralni Lefterije postaje višestruki ubica); okupljeni oko zagonetnog nestanka (ubistva) prelepe devojke (vedrine, smisla), junaci dele osećanja protraćenog života i pogrešno odabrane sudbine. Pavle, čovek našeg doba, koji je posle svih (ovdašnjih i svetskih) zala, neodređen i nesposoban za slobodu, opsednut je „sirovošću ženskih genitalija“, jer je izabrao (zversku, idotsku) neosetljivost kao oblik nadmoći, jer može da podnese (uzvišene, kao i užasne) događaje samo ako ih „snizi“ i „depatetizuje“. Nasuprot strastima (podvojenih) blizanaca, tihe pobede čistih srcem (Elze Tot) i prostih duhom (Julijane), čine se neprimetnima i nestvarnima.

Ispitujući, u našoj književnosti pažljivo odnegovan, motiv kletve (kobi, prokletstva), Tešin je napisao parodiju porodične sage kao glasan komentar na aktuelne pokušaje političkih i kulturnih „strašnih sudova“.

 

 

Blic, 26.12.2006.

Vesna Trijić

Narodna biblioteka Srbije – Knjiga dana

25.12.2006.
Srđan Tešin, Kuvarove kletve i druge gadosti

 

http://www.nbs.bg.ac.yu/misc/bof_archive.php?year_month=2006_12

SRĐAN V. TEŠIN: Pseudomokrinske i naše priče

Na oktobarskom Sajmu knjiga u Beogradu, „Stubovi kulture“ su predstavili najnoviji roman Srđana V. Tešina (1971) „Kuvarove kletve i druge gadosti“. Nakon toga, bez velike pompe, krenulo je usmeno predanje, zapravo najbolja reklama, i knjiga se našla na listama najtraženijih. Dobrim delom zbog intrigantnog sadržaja, a i činjenice da je radnja smeštena u Mokrin, koji većina ljudi doživljava kao uspavano, idilično panonsko selo. U najkraćem, autor se pozabavio teškim bremenom vremena u kome živimo proteklih decenija.

Izdavač ga preporučuje kao društveni roman (ratne devedesete, ali i sile iz pozadine), kao psihološki triler (kako obični, bezlični ljudi postaju nasilnici i zločinci), ali i kao porodični roman (dva brata oženjena sa dve sestre, u kolopletu ljubavi, mržnje i morbidnosti svakodnevice u provinciji). Autor je pre dve godine za sinopsis ovog romana dobio stipendiju „Borislav Pekić“. Od sinopsisa je, kako sam tvrdi, malo ostalo. Uvek piše jednu te istu knjigu („Možda je to postmodernistička zavrzlama“). Tešinove knjige su kratke i brzočitajuće, pa je zbog toga svaka sledeća, odgovor na prethodnu.

Tako je „Kuvarovim kletvama i drugim gadostima“ prethodio roman „Kroz pustinju i prašinu“. Do sada je objavio dramu, knjigu priča, knjigu stihova i četiri romana. Prevođen je na engleski, poljski, makedonski, mađarski i slovenački jezik.

Nedavno se na njega, zbog intervjua „Feral tribjunu“, obrušio gnev kikindskih radikala, pa je ostao bez radnog mesta. Dobio je podršku nekih, njemu važnih ljudi i institucija – i slobodu da piše. Postupak lokalnih moćnika komentariše kao „izliv vlasti u mozak“. U potpunosti se posvetio književnom radu, a uređuje i on-lajn magazin „Plastelin“. Pošto je diplomirani PR menadžer, smatra da je i negativna reklama – dobra reklama (njegovim knjigama).

Roman kao oblik komunikacije - Moja knjiga se obraća pre svega čitaocima koji su, nakon suočavanja sa zločinima koje su počinili pripadnici njihovog naroda, u stanju da kažu „Pa šta, i oni su to nama činili“. Ne bavim se ja određenim narodom, već opštom ljudskom podelom tipa „mi i oni“, „Tutsi i Huti“ ili neki drugi. Želim da istaknem kako je reč o zločinu, o nečijim sinovima i kćerima koji su ga počinili, a treba ga ispitati i sankcionisati. Tu nema mesta za bilo kakvu ideologiju ili improvizaciju.Ovaj roman se obraća svim balkanskim narodima, jer su baš na ovim prostorima ljudi skloni da kažu tu rečenicu, iako je granica između „mi“ i „oni“- vrlo porozna. Pa se mi često iznenadimo kada se nađemo na strani onih. Veoma me raduje da je knjiga dobro pročitana i u Srbiji i u Hrvatskoj. Znam da se ni jedni ni drugi još nisu obračunali sa duhovima prošlosti, da su ljudi ovde pod opterećenjem viška istorija. Taj zli duh stalno izlazi iz boce i višak istorije je stvarnost, koja se živi kao istorija. Zato se ovde više bore za prošlost, nego za sadašnjost – zaključuje Tešin.

- Sada sam oličenje onoga što pisac treba da radi: pišem i pokušavam da živim od toga – objašnjava svoju poziciju Srđan V. Tešin. – To sam oduvek želeo: da se bavim književnim poslom, a ne da mi književnost bude hobi ili uzgredno zanimanje. Nije lako, ali ja sam skroman u zahtevima; uz najličnije potrebe, ako se nađe za koji dobar film i knjigu, zadovoljan sam. Sve preko toga je neka vrsta ekskluzive u ovoj našoj državi, čak i život. Ne osećam se ugroženo – tragičniji je položaj radnika koji dve godine radi u fabrici bez plate.

Roman „Kuvarove kletve i druge gadosti“ Srđan V. Tešin je posvetio svom prijatelju, pokojnom knjižničaru i piscu iz Mokrina, Đuri Đukanovu. Od njega je naučio spisateljski zanat i u pravo vreme, po njegovom savetu, pročitao prave knjige. Pitali smo ga, pribojava li se da bi neki ljudi mogli da se prepoznaju u njegovom romanu?

- Knjige su javno dobro, svako može da ih čita i tumači kako hoće – kaže Tešin. – Mislim da se u mojoj najnovijoj knjizi niko neće konkretno prepoznati. Ovde knjige nisu toliko bitne. Ponekad su važni pisci, kada javno govore, pa to nekom zasmeta, a o samim knjigama se retko polemiše. Primećujem doduše da su me „nanišanili“ ekstremno desničarski sajtovi i forumi na Internetu – oni su se prepoznali u „Kuvarovim kletvama i drugim gadostima“, što zaista nije bila moja namera. Pričao sam o ravnodušnosti kao opšteljudskoj mani, a ne kao o nedostatku određene grupe ljudi. Ja sam rođeni Mokrinčanin, tamo sam živeo do devedesete, a posle vojske i studija, stalno sam na relaciji Kikinda-Beograd. Biti Mokrinčanin, to je dijagnoza, stanje duha – tako se kaže u mom selu. Nisam se ja držao mape Mokrina, ali sam priču, s puno razloga smestio baš tamo. Ne bi to mogli da budu, recimo, Bašaid, Iđoš ili Nakovo. Uostalom, svako u selu zna da je u crkvenoj porti sahranjen konjanik Todor, koji je u ljutnji, konjem preskočio crkveni toranj. To znači da su na ovim prostorima moguće i nemoguće priče. Ne čine Mokrin samo Gusanijada i Tucanijada. Uostalom, Crnjanski je davno zapisao da je Banat trezor morbidnosti. A ljudi su često slepo oruđe pomahnitale istorije – gledamo to često uživo.

Autor: Radmila Lotina

Foto: R. Hadžić

Dnevnik, 23. decembar 2006. 

http://www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=17993

Nova knjiga Srđana V. Tešina predstavljena u Kikindi

Srđan V. Tešin za sinopsis romana „Kuvarove kletve i druge gadosti“ dobio je nagradu iz Fonda „Borislav Pekić“, a upravo je u četvrtak u kikindskoj Biblioteci bila promocija ove knjige, koju je objavila Izdavačka kuća Stubovi kulture, a čije je premijerno predstavljanje bilo na beogradskom Sajmu.

 

 

Roman Srđana V. Tešina bavi se traumatičnim temama. Bez želje da bilo koga poštedi, on polazi od pitanja za pojedinačnog čoveka, od njegovog udela u stvarnosti, u svakodnevici i istoriji, pa do društvenih procesa koji omogućavaju da se nakazne stvari i rugobni likovi pojave kao dominantne figure na videlu. U knjizi „Kuvarove kletve i druge gadosti“ prati se istorija jedne porodice, koju obeležava isključivost i mržnja, a sa druge strane u knjizi je data snažna i moćna kritika društva.

 

Ova knjiga prevashodno govori o ravnodušnosti, o ravnodušnosti na tuđu patnju i na sopstveni zločin, o njenim uzrocima, posledicama, ali ovaj roman čitaoca sigurno ne ostavlja ravnodušnim, tako da je u stvari ovo knjiga protiv ravnodušnosti, smatra Gojko Božović, koji je delo predstavio kikindskoj publici. On je rekao da ovaj roman predstavlja čeoni sudar sa činjenicama iz protekle dve decenije, a na svakoj stranici prepoznaćemo neku potresnu i traumatičnu pojedinost iz vremena kroz koje smo prošli.

 

 

Najvažnija je priča

- Čitajući ovaj roman prepoznajemo sigurnu književnu ruku, prepoznajemo upečatljivo pripovedanje, koje nas ne ostavlja ravnodušnim, sa kojim se proširuje naša saznajna perspektiva, roman koji pred nas postavlja pitanja, ali nam daje ono što je, pre svega u romanima najvažnije, a to je priča. Priča nas vodi prema razumevanju i podseća na stvari koje smo zaboravoli – rekao je Gojko Božović.

 

  

- Negde je Crnjanski rekao da je Banat trezor morbidnosti. Ovaj roman Srđana V. Tešina kao da je nastojao da bude odgovor na tu rečenicu Crnjanskog i da pripovedno razvija temu koja je u toj rečenici samo nagoveštena, a u romanu je na upečatljiv nači i ostvarena – rekao je Božović.

 

Autor je knjigu posvetio svom tragično preminulom prijatelju književniku Đuri Đukanovu, od koga je, kako sam kaže, učio spisateljski zanat. Đura Đukanov je, po rečima Srđana V. Tešina, pišući knjige imao samo jedno na pameti, a to je da što bolje ispriča priču i ništa više od toga.

 

- Onog momenta kada sam počeo da pišem priče, da saopštavam ono što imam da kažem, onda sam, negde, postao Đurin sledbenik. Moj pokušaj u ovom romanu jeste da ispričam priču, ne u njegovom maniru, već da iskoristim efekat koji je on u svojim romanima i pričama često koristio, a to je groteska. Stvarnost onoliko zategnuti da to deluje potpuno groteskno. Međutim, izgleda da nas je današnjica pretekla i ono što čitamo na stranicama crne hronike nijedan pisac, ma koliko perverzan bio, teško da bi mogao da smisli – rekao je Srđan V. Tešin.

Ivana Simić

Kikindske br. 432, 18.12.2006.

Promotivna turneja Srđana V. Tešina

Izdavačka kuća „Stubovi kulture“ saopštila je da će povodom objavljivanja romana Srđana V. Tešina „Kuvarove kletve i druge gadosti“, koji je za kratko vreme dobio odlične kritike i privukao interesovanje široke čitalačke publike organizovati decembarsku promotivnu turneju ovog pisca po gradovima u Srbiji.

Turneja je počela 14. decembra odlično posećenim predstavljanjem Tešinovog romana u Narodnoj biblioteci “Jovan Popović” u Kikindi. O romanu “Kuvarove kletve i druge gadosti” govorili su Gojko Božović, glavni urednik IK “Stubovi kulture”, i autor.

Sledeća promocija održaće se u Studentskom kulturnom centru u Novom Sadu, u Art klinici, u sredu, 20. decembra u 19 sati. Pored Gojka Božovića i autora, o romanu će govoriti i Jovan Gvero, pisac i direktor SKC Novi Sad.

Tri dana kasnije, u subotu 23. decembra u 19 sati, roman „Kuvarove kletve i druge gadosti“ biće predstavljen u Klubu „Hemingvej“ u Petrovcu na Mlavi.

Roman Srđana V. Tešina premijerno je predstavljen na nedavno završenom Sajmu knjiga u Beogradu, a u međuvremenu je promovisan u Beču, Umagu i u Mladenovcu.

Od polovine januara do kraja februara 2007. godine “Stubovi kulture” će organizovati novi ciklus promotivne turneje Srđana V. Tešina, kada će njegov roman biti predstavljen u Pančevu, Zrenjaninu, Srpskoj Crnji, Vršcu i Sremskoj Mitrovici.

(Objavljeno u utorak, 19. decembra 2006.)

http://www.b92.net/kultura/index.php?view=2&did=21997

Sva čuda su moguća

Stvarnost strašnija od priče: Srđan V. Tešin

Zašto smo toliko ravnodušni? Gledamo kako sve oko nas propada i ne činimo ništa ili ne činimo dovoljno da to sprečimo

Projekat romana „Kuvarove kletve i druge gadosti” Srđana V. Tešina (1971) nagrađen je 2004. godine književnom stipendijom Fondacije „Borislav Pekić”, a nedavno je beogradska izdavačka kuća „Stubovi kulture” predstavila ovu novu Tešinovu knjigu. Inače, Srđan V. Tešin živi u Kikindi i do sada je objavio dramu „Pohovani mozak”, knjigu poezije „Sveto Trojstvo Georgija Zecowskog”, knjigu priča „Sjajan naslov za pantomimu” i romane „Antologija najboljih naslova”, „Kazimir i drugi naslovi” i „Kroz pustinju i prašinu”. Tešinove knjige prevođene su na engleski, poljski, makedonski, mađarski i slovenački jezik, a priče su mu zastupljene u više izbora i antologija srpske proze. „Kuvarove kletve i druge gadosti” jeste knjiga neobičnog naslova, na njenim koricama se nalazi detalj sa slike „Strašni sud” Hansa Memlinga, tako da je tamni deo mašte već zagolican…

INTERVJU
● Kada umetnik naglasi da je u njegovom delu svaka sličnost između „opisanih događaja” i stvarnosti u potpunosti slučajna, čitalac i nesvesno odmah počinje da traži sličnost sa realnim. Pa, da li je ova strašna priča „Kuvarove kletve i druge gadosti” u potpunosti i sasvim delo Vaše mašte?

– Pre svega, „Kuvarove kletve i druge gadosti” nije „roman s ključem”. Dakle, u pozadini svega ne stoji moja namera da u literaturnu oblandu uvijem nešto drugo osim priče koja se u stvarnosti nikada nije tim redom i tom silinom odigrala, a mogla je. Takođe, već godinama skupljam neverovatne ispovesti od ljudi koji su me gledali u oči dok su mi ih pričali, ali za koje nemam potvrdu o autentičnosti. Da li je trebalo da posumnjam u priču čoveka koji mi je bez uvijanja opisivao kako je tukao ratnog zarobljenika sve dok mu nije izbio oko? Njegova priča deluje potpuno uverljivo, jer imamo potvrde da su se takve stvari događale. I u mom romanu stvari stoje isto: sve što je opisano u njemu, ma koliko da su strašne te priče, moglo je da se dogodi u stvarnosti. Ruku na srce, moje priče i nisu toliko strašne u odnosu na naslove koje svakodnevno čitamo u „crnoj hronici”. Stvarnost je mnogo strašnija.

● Pišete o najmračnijim stranama ljudske prirode, Vaši junaci su oličenja incesta, kanibalizma, nekrofilije, seksualnog nasilja, perverzije, ubistva, sadizma, Edipovog kompleksa. Kako ste sve to uspeli da „uskladite” u priči o jednom tako mirnom banatskom mestu Mokrinu?

– Miloš Crnjanski je, ne slučajno, negde zapisao da je „Banat trezor morbidnosti”. Moj roman otvara neke tabu-teme ujedno se poigravajući stereotipima. Pre svih, stereotipom o preimućstvu pripadanja nekoj određenoj naciji ili prostoru. Čak i Banaćani sami sebe vide kao flegmatične debeljuškaste brkajlije u belim čakširama, košulji i crnom prsluku, koji na sve imaju isti odgovor: „Ta mani…” Ipak, u Vojvodini, „žitnici Evrope”, prema pisanju štampe, dogodilo se da su majka i sin umrli od gladi, a da im komšije nisu pomogle, a u Jaši Tomiću su, ako je verovati pričama, nesrećnike koji su zbog poplave morali da napuste kuće pokrali oni čije su kuće ostale na suvom. Mokrin je mesto s viškom istorije, a taj višak predstavljaju povesna preterivanja idealna za literarnu obradu. U Mokrinu je, kaže legenda, konjanik u jednom skoku preskočio preko crkvenog tornja. Dakle, u Mokrinu su sva čuda moguća, pa i to da postane poprište tragičnog sukoba nepomirljivih strasti mojih književnih junaka.

● Raskrinkali ste ratne profitere, crvenoarmejce–osloboditelje, šoviniste, lažne patriote, ubice, mučitelje koji su bili i sami mučeni, od Prvog svetskog rata do ratova devedesetih. Šta je svim tim likovima zajedničko?

– Bilo bi dobro da sam i u stvarnom životu „raskrinkao” pojedine zločince, ali to nije moj posao. Ono što povezuje moje junake moguće je opisati kao ravnodušnost. Većina zlikovaca se odlikuje osobinom da se i prema sopstvenom, ali i prema životima drugih ljudi odnosi potpuno ravnodušno, ne shvatajući pogubne posledice te ambivalentnosti. Jer, da nisu ravnodušni, ne bi, svesni teških posledica po sebe i druge, ni činili zločine. Ujedno, pokušaj da odgovorim na to pitanje bio je i osnovni motiv da napišem roman. Zašto smo toliko ravnodušni? Gledamo kako sve oko nas propada i ne činimo ništa ili ne činimo dovoljno da to sprečimo.

● Međutim, glavni junak Vašeg romana je Pavle, ratni reporter, koji kaže da je njegovo glavno oružje ravnodušnost. Da li je to i način da se prevaziđu sveopšte „gadosti”?

– Nažalost, i u stvarnosti ljudi misle da će ih nesreće mimoići ako se budu pretvarali da ne vide zle stvari koje se odigravaju u njihovoj neposrednoj blizini. Ravnodušnost je jedna vrsta bega od stvarnosti i odgovornosti. Pavle je ratni fotograf, naučio je da ne reaguje dok fotografiše vojnika koji puca na nenaoružane civile, njegov posao je da dokumentuje zločin, a ne da ga spreči. On u tom trenutku razmišlja o dobrom kadriranju i o svetlu, a ne o ljudskoj patnji. Naravno da nije ni pokušao da učini nešto konkretno, da otme vojniku pušku, recimo. Međutim, kada taj postupak primeni na sopstveni život, doživi da mu se stvarnost obije o glavu. Gadosti prestanu da budu samo dobar materijal za fotografisanje, već sastavni deo života. To se ne odnosi samo na to ekstremno zanimanje, već i na sve one ljude koji život posmatraju kao voajeri sakriveni iza paravana ravnodušnosti. Krajnji stadijum takve vrste ravnodušnosti je da čovek i sam počne da čini užasne stvari, a da uistinu i ne zna zašto to čini. O tome mnogo govore citati s početka mog romana.

● Pišete o ukletim familijama. Kako ta ukletost počinje, a kako se završava?

– Verujem da u svakoj porodici postoji neki rođak kog se cela familija stidi i drži ga pod ključem. Ponekad takvi uspeju da se otmu, pobegnu i postanu lideri drugih odbeglih mušičavih rođaka, koji sve za tili čas pretvore u ludnicu. A sve počne tako što neka tetka sa hladnom trajnom zaključi da je bolje da njihov sumanuti rođak ode od njih i počne drugima da zagorčava život, pa namerno ostavi otključanu kapiju da ovaj pobegne. U „Kuvarovim kletvama i drugim gadostima” ukletost počinje odlukom da se mrzi ono što je po mnogo čemu najbliže i najdraže srcu, kao što su rođeni brat ili sestra, a završava se time što glavni junak, fotograf Pavle, posle zločina koji je počinio ubedi samog sebe da su svi ljudi bez izuzetka u osnovi zli. On kaže: „Znam samo da nasilje pokreću ljudska zloba i urođena pokvarenost”. Zločin se ne može opravdati iskazom: „Pa šta, i nama su nanosili zlo!” Takav stav ne prekida začarani krug zločina, već ga, naprotiv, još jače zavrti.
Marina Vulićević
[objavljeno: 19.12.2006.]

direktan link: http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=15022