Festival europske kratke priče (FEKP), prema oceni medija i stručne javnosti – najcenjeniji i najpopularniji književni festival u Hrvatskoj, već osmu godinu zaredom dovodi najbolje evropske prozne pisce, organizuje prevodilačke radionice, dodeljuje stipendije, spaja autore i izdavače… Ove godine FEKP se, od 31. maja do 5. juna, održava u Zagrebu i Zadru.

Zemlja partner Festivala europske kratke priče ove godine je Irska, a pisci koji će je predstavljati spadaju u red najnagrađivanijih i najcenjenijih predstavnika savremene irske književne scene. Na Festivalu će nastupiti četvoro sjajnih pisaca kratkih priča i jedan pesnik iz Irske: Mary Morrissy, Philip Ó Ceallaigh, Éilís Ní Dhuibhne i Micheál Ó Conghaile.

Među gostima ovogodišnjeg Festivala europske kratke priče su: Rachel Trezise (Vels), László Garaczi (Mađarska), Alex Epstein (Izrael), Samir El-Youssef (UK/Liban), Gonçalo M. Tavares (Portugalija), Cecilia Davidsson (Švedska), Abdelkader Benali (Holandija), Julija Franck (Nemačka) i drugi poznati i manje poznati pisci.

Domaću književnu scenu će predvoditi: Senko Karuza, Zoran Pongrašić, Miroslav Mićanović, Neven Ušumović, Zoran Pilić, Rujana Jeger, Damir Karakaš, Zoran Ferić i drugi.

Kikindski pisac Srđan V. Tešin ove godine je jedini predstavnik književne scene iz regiona.

Jedan od najomiljenijih festivalskih događanja – pored čitanja uživo, razgovora sa piscima, prevoditeljskih radionica i sličnih književnih stvari – svakako jeste program poznat pod nazivom – “Hrvatski pisci kuhaju”. Ove godine u ulozi kuvara nastupaju: Senko Karuza, Zoran Ferić, Ivica Prtenjača i Robert Mlinarec.

Više o programu i autorima može se pronaći na adresi www.festival-price.profil.hr.

Priča “Tulumbe i smrt” Srđana V. Tešina uvrštena je u tematsku antologiju “Poslastičarske priče” posvećenu pripovetkama o poslastičarnicama koju su priredili proslavljeni pisac David Albahari i multimedijalni umetnik iz Arizone Vladan Mijatović Živojnov.

U knjizi “Poslastičarske priče” objavljeno je osamnaest priča savremenih srpskih pripovedača na temu slatkiša. Knjiga, koju su priredili David Albahari i Vladan Mijatović Živojnov, objavljena je u biblioteci “Tema” izdavačke kuće “Arhipelag”.

Zbirka “Poslastičarske priče” prva je u novoj ediciji posvećenoj tematskim antologijama moderne pripovetke, rekao je direktor izdavačke kuće “Arhipelag” Gojko Božović na promociji u Srpskom PEN centru.

Božović je rekao da u pričama, osim kolača, ima i uzvraćenih i neuzvraćenih ljubavi, osveta i tragedija, mitologije malih varoši i političkog ludila u kojima se poslastičarnice pokazuju kao mesta u kojima se ukrštaju stvarni i nestvarni svetovi.

David Albahari izjavio je da se u današnjem vremenu stvari brzo menjanju, a da je jedna od promena lagano nestajanje tradicionalnih poslastičarnica sa kolačima kao što su baklave, alve, šampite, krempite, minjoni, ali i pića kao što su limunada ili boza.

“Takve poslastičarnice su sve ređe, a umesto njih se pojavljuju moderne, koje liče na kafiće u kojima se prodaju kolači za koje je važniji izgled nego ukus, a pije se espreso kafa i koka kola”, rekao je Albahari i istakao da je zbog takve situacije nastala kniga “Poslastičarske priče”, u kojoj istaknuto mesto imaju upravo poslastičarnice i tradicionalni kolači.

“Postojala je opasnost da sve priče budu slične, jer zapravo govore o vrlo nepretencioznoj stvari, ali svi pripovedači su temu poslastičarnica iskoristili da zapravo napišu svoje priče koje govore i o ljubavi, prijateljstvu, porodici, poslu, politici”, rekao je Albahari.

Albahari je dodao da knjiga predstavlja prikaz onog što je trenutno aktuelno i najbolje u savremenoj srpskoj prozi.

U zbirci su pored priča Davida Albaharija i Vladana Živojinova i pripovetke Svetislava Basare, Mihajla Pantića, Ljubice Arsić, Jelene Lengold, Milana Đorđevića, Nenada Jovanovića, Đorđa Jakova, Uglješe Šajtinca, Borivoja Adaševića, Branka Anđića, Vladimira Ćurgus Kazimira, Saše Ilića, Vase Pavkovića, Vuka Rasa, Srđana Tešina, Divne Vuksanović.

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/16/Kultura/22474/%22Poslasti%C4%8Darske+pri%C4%8De%22+srpskih+pisaca+.html

Knjiga “Poslastičarske priče”, koju su priredili David Albahari i Vladan Mijatović Živojnov, objavljena u okviru biblioteke “Tema” Izdavačke kuće (IK) “Arhipelag”, predstavljena je juče u Srpskom PEN centru u Beogradu. Direktor IK “Arhipelag” Gojko Božović rekao je na konferenciji za novinare, a prenosi agencija Beta, da je knjiga “Poslastičarske priče” prva u novoj ediciji posvećenoj tematskim antologijama moderne pripovetke.

Prema njegovim rečima, knjiga donosi 18 priča nekih od vodećih savremenih srpskih pripovedača, među kojima su: Svetislav Basara, Mihajlo Pantić, Ljubica Arsić, Jelena Lengold, Milan Đorđević, Nenad Jovanović, Đorđe Jakov, Uglješa Šajtinac. “Među piscima koji su napisali priče za ovu knjigu jesu i David Albahari i Vladan Živojnov, kao i Borivoje Adašević, Branko Anđić, Vladimir Ćurgus Kazimir, Saša Ilić, Vasa Pavković, Vuk Ras, Srđan Tešin, Divna Vuksanović”, rekao je on.

Božović je dodao da u pričama, osim kolača, ima i uzvraćenih i neuzvraćenih ljubavi, osveta i tragedija, mitologije malih varoši i političkog ludila, a poslastičarnice se pokazuju kao mesta na kojima se ukrštaju stvarni i nestvarni svetovi. David Albahari je rekao da se u današnjem vremenu stvari brzo menjanju, a da je jedna od promena lagano nestajanje tradicionalnih poslastičarnica s kolačima kao što su baklave, alve, šampite, krempite, minjoni, ali i pića kao što su limunada ili boza.

- Takve poslastičarnice su sve ređe, a umesto njih se pojavljuju moderne, koje liče na kafiće u kojima se prodaju kolači za koje je važniji izgled nego ukus, a pije se espreso kafa i koka-kola – rekao je Albahari i još istakao da je zbog takve situacije nastala kniga “Poslastičarske priče”, u kojoj istaknuto mesto imaju upravo poslastičarnice i tradicionalni kolači.

- Postojala je opasnost da sve priče budu slične, jer, zapravo, govore o vrlo nepretencioznoj stvari, ali svi pripovedači su temu poslastičarnica iskoristili da napišu svoje priče koje govore i o ljubavi, prijateljstvu, porodici, poslu, politici – rekao je Albahari i na kraju dodao da knjiga predstavlja prikaz onog što je trenutno aktuelno i najbolje u savremenoj srpskoj prozi.

http://www.gradjanski.co.yu/navigacija.php?vest=31353

Piše: Vladislava Gordić Petković

Politika, 30.08.2008. 

Tešin i Pančić spadaju u tip angažovanog kolumniste čiji pogled snajperski krstari po stvarnosti, uveličavajući anomalije, sa željom da se rasformiraju eskadroni sitnih bezakonja i upornih prostakluka koji terorišu svakodnevicu. Ne manje angažovan Randelj u pozi varoškog Montenja divani o ushitima i poniženjima novosadskog potkontinenta.

Predsednik Tadić miriše tek odštampanu knjigu u prostorijama jedne izdavačke kuće; takmičenje u skoku udalj ispred Futoške pijace; pepeo iz urne umešen u kobasice; trafikantkinja savladava provalnika kik-boks zahvatom. Nisu u pitanju kadrovi iz televizijskih priloga, a ni književna uprizorenja svakodnevice. Sve navedeno – od slika javnog života grada do predsednikovog intimnog, skoro detinjeg čina uranjanja u knjigu – sve su to detalji zamrznuti u nedeljnim kolumnama takozvanih „novinskih pisaca”: pisaca na stalnom ili povremenom radu u štampi. Iako su različite poetičke i generacijske pripadnosti, njihov je njuh za taj detalj vredan zamrzavanja toliko sličan da je gotovo nemoguće pogoditi koji je prizor iz prve rečenice opisao Teofil Pančić, koji Marija Knežević, a koje dugujemo Srđanu V. Tešinu i Đorđu Randelju.

Prividno blizak neugodnom kvalifikativu „primenjena književnost” i istinski suprotstavljen trivijalizaciji, novinski žanr kolumne, svežnja „beležaka sa kraja stola”, nastaje kao nepomirljiva opozicija književnoj naraciji. Odbijanje da se iskustvo literarizuje zajednička je odlika nekoliko knjiga kolumni, ma kako se po nakanama i stilu razlikovao Srđan V. Tešin i njegov Alternativni vodič kroz Vavilon (Gradska narodna biblioteka Zrenjanin, 2008) od Knjige utisaka Marije Knežević (Treći trg, 2008). Njihove su knjige izabranih novinskih tekstova objavljivanih u „Građanskom list”u, odnosno „Politici” obimom, ali ne i ambicijom, tanje od višetomnih poduhvata kolumnista „Vremena” i „Dnevnika”, Teofila Pančića i Đorđa Randelja. Pančić je u proteklih sedam godina sedam knjiga sabranih novinskih tekstova objavio (a dve za jesen najavio), dočim je Randelj pravi „podvižnik“ sa kolumnističkim troknjižjem samo u ovoj godini (Priče iz novog veka, Ekser u cipeli, Nedovršena rečenica, Dnevnik – Novine i časopisi, 2008).

Knjiga lokalnog aforističara ritualno bačena kroz prozor voza kao „književno đubrivo”, fotografija atentatora pobožno pohranjena u novčanik lokalnog političara i NIN-ov laureat iz u enciklopedijama nezabeleženog banatskog sela Samoša nisu teme iz književnosti već teme za život. Novinski tekstovi su viši vid ispovedanja i dvostruki obračun sa stvarnošću: oni ne samo da stvarnost kritikuju, nego se i dovijaju da je sačuvaju od literarizacije. Literarizacija doživljenog je u novinskoj kolumni zabranjena, iz sasvim jasnog razloga: kolumna je, kao i esej, svodiva na definiciju koju je nehotice kreirao renesansni filozof Frensis Bejkon kad je svojim Esejima dao alternativni naslov – saveti građanski i moralni.

Tešin, Randelj i Pančić su savetodavci tek donekle: obuzdavajući sebe u iznošenju propisa koliko i opisa, ovi autori ne dozvoljavaju jasno upamćenim utiscima i duboko urezanim sećanjima da se otisnu na okean univerzalija i pretvore u zamagljenu senku na horizontu. Njima je strano nasilje uopštavanja, jer kolumna mora poći od ličnog. Oni pružaju otpor niskim literarnim pobudama: život često hoće i mora da ostane tamo gde jeste, u dimenziji realnog postojanja, tamo gde može i mora da bude građa za komentar, emotivnu reakciju ili posredan, metaforični nauk – ne za roman ili priču.

Novinski esej nastaje u pokušaju da se život sačuva od nepotrebne poetizacije. Kolumne Srđana V. Tešina eksperimentišu sa graničnom prirodom inspiracije: jedinstven lik ili priča može da se predstavi u eseju i romanu, da bude literarni motiv, trač i urbana legenda, upravo kao što Tešin i pokazuje na primeru one nesretne urne čiji se pepeo sipa u kobasice. Tešin i Pančić spadaju u tip angažovanog kolumniste čiji pogled snajperski krstari po stvarnosti, uveličavajući anomalije – ne zato da bi crne mrlje zaklonile svetle horizonte već sa željom da se rasformiraju eskadroni sitnih bezakonja i upornih prostakluka koji terorišu svakodnevicu. Ne manje angažovan Randelj u pozi varoškog Montenja divani, potanko i melanholično, o ushitima i poniženjima novosadskog potkontinenta.

Sva su trojica zaljubljenici Ravnice, a njihova opsesivna vezanost za vojvođanski prostor vodi kristalisanju jednog istog panonskog splina u bitno različitim retortama. Njihove kolumne nisu ni mikro, ni ekspres; nisu letnja kiša od hiljadu i po slovnih znakova koji zabobonjaju po hartiji i rasprše se ni u šta. Pišući kritički a bez agresije, biografski a bez reklamerstva, opušteno a bez nehaja, kolumnistički trojac našao se na granici melanholije i satire, između jasno deklarisanog političkog stava i rasutog tovara ideala. Rasutog čitalaštvu na uvid.

http://www.politika.co.yu/rubrike/Kulturni-dodatak/Pisci-iz-novina.lt.html

U letnjem dvobroju novosadskog časopisa za književnost i teoriju “Polja” možete pročitatni novu priču Srđana V. Tešina “Vještici ne daj da živi”

Odlomak:

Epilog:
Mrzeo sam babu sa prvog sprata. Što da se lažemo? Ličila je na nepodnošljivu kevu Denija Devita iz filma Baci mamu iz voza. Verujte mi na reč, svakome ko je gledao ovaj film jasno je zašto je moja užasna Momma morala da umre. Valjda je bilo zacrtano, i pre nego što smo kupili stan ispod babinog, da upravo ja postanem njen Oven Lift.
* * *
Zvala se Radinka. Svoje ime nevešto je napisala crvenim flomasterom na poštanskom sandučetu, pored prezimena koje je bilo izgrebano do nečitljivosti, a podrobnija obaveštenja o njoj dobili smo od Ružice, dobrodržeće, pristojno našminkane i uvek doterane penzionerke, koju, začudo, nije krasio i jednako uglađen rečnik. Babuskera je, tvrdila je Ružica, prepodne bila na bensedinima, popodne na rakiji.
- Ludača živi sama, a odavno je skrenula pameću. Šta da ti više pričam, Miki… Sinoć je prosula lavor prljave vode na komšinice koje su se raskokodakale ispod njenog prozora. Jutros je na čistača ulice bacila čašu jogurta. A pre neki dan je decu, dok su se igrala ispred zgrade, gađala pivskim flašama.
Prolazak ispod njenog prozora nosio je sve rizike pretrčavanja ulice pod snajperskom vatrom. Radinka je, izgleda, mogla s lakoćom da pogodi čoveka veknom buđavog hleba čak i ako bi, trčeći u cik-cak, ta pokretna meta naročito pokušavala da izbegne direktan pogodak u glavu. Pitao sam se kako joj je to polazilo za rukom.
- Trebalo bi specijalci da istraže njenu neviđenu veštinu gađanja.
Sprdao sam se sa njom, izazivao time sudbinu, a bolje bi mi bilo da sam ćutao.
Samo dan posle našeg zvaničnog useljenja u novi stan bacila je plastičnu kesu s nekakvim đubretom na tek oprani auto mog šuraka Milenka, štopera nakovačkog „Poleta“. Nismo se valjano ni parkirali ispred zgrade, u nameri da istovarimo svinjsku polutku, kad je Radinka s prozora zafrljačila usranu kesu na krov šurakovog auta. On je odmah, preskačući rasute smrdljive otpatke, utrčao u zgradu. Skrivao sam se iza njegovih širokih leđa dok je zvonio, vikao i besno udarao pesnicama u babina vrata, sve bezuspešno. Nije beštija otvorila, ali je zato uzvratila kontranapadom, počela je da lupa u pod toliko snažno da je moja supruga Milka otad ubeđena da je plafon popucao baš od siline te paklene lupnjave. Ona je i bez komšinice-tlačiteljke mrzela ovu zgradu sa najprljavijim stepeništem u istoriji stanovanja u naselju Mars. Prva pesma koja se začula iz našeg stana bila je Tužna je nedelja. dalje

Pobjeda: Ako ste bili klasik srpske književnosti, znači li to da više nijeste u toj književnosti, da ste iz nje “protjerani”?

Mirko Kovač: - Vi nijeste u jednoj književnosti samo po tome koliko ste javno prisutni ili koliko vas zvanično ističu, nego i po onome koliko se o vama kao piscu govori, koliko vas nove generacije koje dolaze “čista srca” u književnost, prihvataju kao svoje nasljeđe. U Beogradu se pojavila jedna nova grupa mladih i darovitih pisaca s kojima sam u kontaktu, čije knjige čitam, prije svega mislim na Sašu Ilića ili Srđana V. Tešina, ali i na druge britke i sjajne esejiste, ponajprije one oko kulturnog dodatka “Beton” u listu “Danas”. [...]

Izvod iz intervjua, 5. jul 2008. godine

Izvor: www.pobjeda.co.me

Beogradska izdavačka kuća “Stubovi kulture” nedavno je objavila drugo izdanje avanturističkog romana Srđana V. Tešina “Kroz pustinju i prašinu”. Prvo izdanje premijerno je predstavljeno pre tri godine na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu.

Ovaj roman koji govori odrastanju, o istorijskim, socijalnim, političkim i erotskim avanturama, o gradovima bivše Jugoslavije, Srednje i Istočne Evrope i Mediterana, ali i o svakodnevici i užasima oživljene istorije devedesetih Ministarstvo kulture Republike Srbije je, 2005. godine, otkupilo za sve 173 biblioteke u Srbiji.

Roman je svojevremeno promovisan u Umagu, Beču, Beogradu, Novom Sadu, Kikindi, Petrovcu na Mlavi…

Čini se da je najbolju preporuku za (ponovno) čitanje ovog romana dao Teofil Pančić koji je u nedeljniku “Vreme” napisao: “…iako hard-core Panonac, Tešin razume i oseća mediteranske mirise, boje, prizore: retko se čija proza može tako lako (i jako) namirisati na Jug, poput lavande…”

Knjiga se može kupiti u svim bolje snabdevenim knjižarama u Srbiji.

Pisac koji dokazuje da je i kao novinar moguće pisati o svakodnevnim novinarskim temama na nesvakidašnje nadahnut i poetičan način, toliko drugačiji od one uobičajene savremene žurnalističke nepismenosti i tupavosti, koje vladaju u većini medija. “Ałternativni vodič kroz Vavilon” i jeste zbirka tekstova i kolumni koje je Tešin u prethodnih deset godina objavljivao u “Kikindskim novostima”, “Kikindskim”, “Građanskom listu”, “Yellow Cabu”, “Vremenu” i listu “Danas”. Čovek koji je baš zbog svojih novinskih tekstova često zapadao u konflikte sa tvrdokornim lokalpatriotskim nacionalistima, jedini koji je u Srbiji doživeo da ga i tuže zbog književne kritike, ali uvek najbolji baš u pisanju. Koliko god da je Tešin kao prozaista u svojim ranijim knjigama okrenut mračnim devedesetirn i patriotizmu kao okajavanju sopstvenih grehova, a ne samo veličanju gubitaka – tollko je “Alternativni vodič kroz Vavilon” malo suptilniji zbir esejističkih razmatranja o kulturi ove naše nesrećne sredine.

Okrenut prevashodno tematici književnog stvaralaštva, kroz svakodnevne primere i događaje do kojih je kao novinar dolazio, Tešin nas upoznaje sa apsurdnošću položaja pisaca u današnjoj Srbiji, sa uzaludnošću, nezahvalnošću, ali i magijom koju pisanje može doneti. Književnost nam se ovde ogoljuje do srži, prikazuje sa svim svojim manama i čarolijama, postavlja na mesto koje još od Gutenberga zasluzuje da ima: kao fenomen o čijoj prošlosti i budućnosti uvek vredi raspravljati. Jeste možda sve pomalo vavilonski zbrkano autorovom sveznadarskom težnjom i enciklopedijskim upadicama, ali naša književnost je prosto zaslužila da dobije i jedan ovakav novinarski ogled.

Autor: Vladimir Vujinović

YellowCab, jun 2008.

U trenutku kada je moj grad odlučio da mu više nisam potreban ni kao pisac ni kao novinar, internet me spasao gladi i siromaštva. Poziv iz „Građanskog lista“ da budem njihov kolumnista stigao je u pravi momenat. Činjenica da sam antitalenat za gomilanje materijalnih dobara samo mi olakšava posao. Onima koji se dobro ožene pisanje romana ide kao podmazano – kaže književnik iz Kikinde Srđan V. Tešin, koji je upravo predstavio najnoviju knjigu „Alternativni vodič kroz Vavilon“.

Knjiga je nastala od kolumni koje ste objavljivali od 1998. godine do danas. Ko je došao na ideju da se ti tekstovi objedine?
- Poziv iz zrenjaninske biblioteke zatekao me nespremnog. Nakon desetogodišnjeg pisanja, tekstova je bilo desetostruko više. Odabrao sam 200, ali nisam uspevao da napravim knjigu jasno definisanih celina. Na predlog urednika Vladimira Arsenića, u pomoć sam pozvao prijatelja Nevena Ušumovića, istarskog književnika. On je surovo odstranio dve trećine mog izbora. Pedeset tri kolumne podelio je u celine, poglavljima dao naslove i napisao pogovor. U neku ruku, ovo je njegova koliko i moja knjiga.

Radili ste u kikindskom Domu omladine, ali su vam 2005. radikali dali otkaz. Posle jednog tvog intervjua splitskom „Feral tribjunu“, optuženi ste da se bavite politikom kako bi poduprli svoj književni rejting.
- To je, naravno, besmislen argument. Posmatrajte stvar logično: da li je za pisca bolje da ga čitaju svi odreda ili da ga bojkotuje i prezire ovdašnji veliki korpus nacionalističke i politički radikalne čitalačke publike? U stvari, treba pitati: da li je ignorantski odnos lokalnih vlastodržaca prema meni politički obojen? Zbog čega za četiri godine nisam prisutan ni u jednom od tri njihova medija, osim kada me napadaju i čitaju stranačka saopštenja o mom javnom i privatnom životu? Teško da bilo ko od njih ima predstavu o tome šta znači imati književni ili bilo kakav drugi rejting.

Mora li pisac da bude politički angažovan?
- Ništa se ne mora osim umreti. Tomas Man, Ginter Gras, Hajnrih Bel, Česlav Miloš, Albert Kami, Žan Pol Sartr, Aleksandar Solženjicin, Orhan Pamuk, Mario Vargas Ljosa, Ivo Andrić, Miroslav Krleža, Svetislav Basara, Vida Ognjenović… Svi su imali ili imaju politički angažman. Što bi se reklo – kombinacija političke svesti, umetničke kreativnosti i moralnog integriteta može da bude samo dobar primer budućim generacijama. Zato pisci, kao javni radnici, moraju da imaju politički angažman.

O tome pišete i u najnovijoj knjizi?
O našim književno-političkim nastranostima pisao sam u „Alternativnom vodiču kroz Vavilon“. Smatram da u društvu u kome se na sve strane ugrožavaju i krše građanska prava i slobode, čovek, samim tim i pisac, ne sme svojim nečinjenjem da doprinosi još većem zlu. Ako se pod političkim angažmanom jednog pisca podrazumeva i njegova borba za demokratizaciju društva, onda on ne sme da stoji po strani.

Neki kritičari kažu da pišete o temama o kojima drugi ne smeju javno da govore. Smatrate li sebe hrabrim?
- Malo me zbunjuje takvo određenje onoga što radim u književnosti. „Alternativni vodič kroz Vavilon“ kritika ocenjuje kao beskompromisnu i hrabru knjigu, a ja se, zapravo, samo držim filozofske maksime: „Drag mi je Platon, ali mi je draža istina“! Kao da je istina u Srbiji eskluzivna stvar. Šta znači biti hrabar u zemlji u kojoj većina drži glave u pesku.

Jedan ste od pokretača časopisa „Severni bunker“ i onlajn magazina „Plastelin“. Kakva je njihova sudbina?
- Nažalost, pripremljeni broj „Severnog bunkera“, u kojem su naši poznati književni kritičari pokušavali da odgovore na pitanje „Da li je bilo smene književne generacije u Srbiji?“ i u kojem je i izbor iz proznog stvaralaštva istarskih pisaca, čeka na objavljivanje već godinu dana. Da smo ga na geštetneru štampali – već bi izašao. Lokalna nerazumna politika i ovog puta je umešala svoje prste. „Plastelin“ je volonterska firma, mnogo jeftinija i lakša za održavanje i izlaziće na radost internetske publike.

Nova knjiga
Urednik „Stubova kulture“ Peđa Marković od Nove godine me upozorava da je dedlajn za predaju rukopisa moje nove zbirke priča „Ima li života na Marsu?“ odavno prošao. Posle 10 godina, napokon ću na jesen objaviti i drugu zbirku pripovedaka. Jedna od priča već se našla u antologijskom izboru poslastičarskih priča Davida Albaharija.

Izvor: Blic